Do gole kože

Poslednjih godina dosta se govori o problemu starijih osoba koje su ostale bez posla. Iako se u Srbiji većina ekonomskih i socijalnih teškoća dovodi u vezu sa povlačenjem socijalizma i tzv. tranzicionom krizom, treba reći da je ovo problem koji muči i mnoge razvijene zemlje pri prelasku iz industrijske u postindustrijsku eru. Problem nagle endemske nezaposlenosti u industrijskim gradovima, koji su zavisili od jednog velikog preduzeća (čeličane, fabrike automobila i sl.), sistematski je obrađen u čuvenoj studiji Vestergarda i ostalih „Tehnološki višak: iskustvo ekonomske nesigurnosti”. Knjiga se bavi strategijama opstanka bivših radnika čeličane u Šefildu, Engleska, i njihovih porodica, a duhovito viđenje ovog problema javnosti je poznato preko engleskog filma „Do gole kože” (Full Monty). Problem, dakle, nije nov, nije autentičan, a nije ni specifično povezan sa socijalizmom. Ono što je bilo posebno šokantno za građane Srbije jeste što je ekonomska kriza nakon urušavanja socijalizma ovaj problem odjednom izazvala u više gradova (Bor, Majdanpek, Kragujevac, Valjevo), a u isto vreme nije bilo privrednog rasta i šanse da se nađe novo zaposlenje u drugom sektoru (pre svega uslugama). Na taj način problem je narastao do velikih razmera i privukao pažnju stručnjaka, medija, ali i nadležnih institucija (Ministarstvo za rad i zapošljavanje, Nacionalna služba za zapošljavanje).

Prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), krajem 2008. godine, više od petine nezaposlenih lica (22,2 odsto) bila su ona starija od 50 godina, što je oko 162.000 osoba. Najviše nezaposlenih bilo je u Beogradu i u drugimvelikim gradovima, što je za očekivati s obzirom na to da ovi gradovi pokrivaju najveći deo tržišta rada. Iz statističkihpodataka NSZ-a, međutim, vidi se da učešće svakog od ovih gradova u ukupnom brojunezaposlenih starijih od 50 godina nije proporcionalan njihovom učešću u ukupnom broju stanovnika. Naime, u Beograduproporcionalno je manje ovakvih nezaposlenih nego u Nišu i Novom Sadu, što verovatno govori da ove osobe u Beogradu lakše nađu novi posao. Drugi zanimljiv nalaz odnosi se na kvalifikacije nezaposlenih starijih od 50 godina.Podaci govore da je najveći procenat osoba tih godina niskog obrazovanja ili sa srednjom školom za radnička zanimanja. Ove dve kategorije čine više od dve trećine ukupnog broja (69 odsto). To pokazuje da radnici koji nemaju kvalifikaciju ili imaju tradicionalnu industrijsku kvalifikaciju teško nalaze novo zaposlenje. Iz ovih nalaza može se zaključiti i nešto šire. Osobe koje u poznim godinama ostanu bez posla nalaze se pred višestrukim rizikom socijalne isključenosti. Utakvoj situaciji prorade i drugi faktori koji ugrožavaju njihovu ekonomsku i socijalnu situaciju: nisko obrazovanje, biološko starenje, regionalna ekonomska zaostalost, rodna diskriminacija, itd.

Kada je problem ovakvih razmera (162.000 osoba), potrebno je da se aktiviraju svi akteri na tržištu rada: i nezaposleni, i poslodavci, i država. U slučaju Srbije država je preduzela prve korake time što je preko NSZ-a ponudila tri programa podrške ovim licima: a) obuka za aktivno traženje posla, prekvalifikaciju i dokvalifikaciju, b) subvencije za novo zapošljavanje, započinjanje sopstvenog biznisa i c) radno angažovanje kroz javne radove. Osim toga, kroz oslobađanje od plaćanja doprinosa zakonski su stimulisani poslodavci da zapošljavaju osobe starije od 50 godina. Poslodavci su stimulisani i pozivanjem na etiku socijalno odgovornog poslovanja. Čini se, međutim, da odlučujući korak moraju da načine nezaposleni time što će prihvatiti da se dodatno obuče i prekvalifikuju ili time što će promeniti prebivalište da bi našli novi posao. U praksi ovo se pokazalo kao najveći kamen spoticanja. Najpre, migracije na tržištu rada u Srbiji tradicionalno su slabe i ljudi u tim godinamateže se odlučuju da napuste okruženje na koje su navikli i društvene mreže (prijatelje, rođake) koje im pružaju sigurnost, podršku i urgentnu pomoć. Veći problem je u tome što se ovi ljudi teško odlučuju da uđu u program prekvalifikacije i ponovo uče. Većina njih je školovanje prekinula odavno, u ranoj fazi života, a nakon toga godinama su obavljali zanimanja na kojima nisu sticali novaznanja i ovladavali novim veštinama. Zato mnogi od njih radije traže mogućnost da dodatno zarade „na crno” u trgovini, građevinarstvu ili poljoprivredi, ili, još gore, biraju pasivnu strategiju, okreću se unutrašnjim porodičnim resursima i maksimalnom smanjenju potreba.

Sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu