Евротрансплант неће решити наше проблеме

Др Стеван Павловић, координатор за трансплантације у Клиничком центру Србије, указује да се програм трансплантација не може финансирати из заједничког Фонда здравственог осигурања, већ да је неопходно да постоји засебан фонд из којег ће се центри финансирати према оствареним резултатима. Из тог фонда би требало едуковати и кадар.

– Будућност трансплантација је на младим хирурзима. Хрватска клиника „Свети дух” је постигла циљ када је међу хирурзима у доби између 30 и 40 година направљена анкета да ли желе да се баве трансплантацијама. Послати су у свет и сада ова клиника има светске успехе. Хрватска је само прошле године урадила више од 200 трансплантација бубрега – каже др Павловић.

Он хвали предложено решење о јединственом регистру, истиче да је досадашња пракса да свака болница има своју листу била бесмислена.

– Грађани треба да се о давању органа изјашњавају на примарном нивоу, дакле код свог изабраног лекара, а ови подаци се централизују у управи, односно националној агенцији – истиче др Павловић.

Овај искусни лекар, који је као координатор обезбедио више од 100 органа за трансплантације, скреће пажњу и на члан предложеног закона који се односи на такозвану емотивну трансплантацију, односно ситуацију када супружници дају орган брачном другу.

– У закону се мора прецизирати колико година брачни другови треба да су у браку како би се спречила евентуална злоупотреба изговора склапања брака због добијања бубрега. Такође, посебно је важно да се изричито наведе да брачни другови немају малолетну децу. Јер, догађа се да жена да бубрег мужу, а да трансплантација не успе , па на дијализи имамо оба родитеља, значи два инвалида, а бар један мора да ради и брине о малолетној деци. Жене су иначе емотивније и у чак 70 одсто случајева оне дају бубрег супругу – наводи др Павловић.

Први пут законом су понуђена решења у складу са прописима Европске уније, па би њиховим усвајањем Србија најзад могла да постане члан Евротранспланта, организације од које би добијали неопходне органе, али би и Србија морала да уступи органе својих донора. Наши лекари сматрају да чланство у Евротранспланту није кључно. Професор Божина Радовић подсећа на пример Швајцарске која није члан те организације, а успешно ради програм трансплантације, јер је код њених грађана високо развијена свест да је нови орган једини лек за тешко болесне људе. Та свест мора и код нас да се подигне, јер ће то пре решити проблем несташице органа него учлањење у ову организацију, од које наш саговорник сумња да ћемо добијати органе за пресађивање на време и и да ће они бити одговарајућег квалитета.

Др Павловић подсећа да је у овом часу важније развити локалну мрежу давалаштва, да учлањење у Евротрансплант није неопходно да би радили трансплантације. Др Градинац такође објашњава да су само неке земље у Евротранспланту.

Улазак у Евротрансплант није кључан. Добро је да постоје „твининг” програми за сарадњу са земљама које нису чланице и ми радимо на таквој сарадњи са Аустријом. Мислим и да требасачекати резултате мучне истраге о несталим Србима са Косова и трговини њиховим органима и не ићи испод линије достојанства са земљамаза које се докаже дасу учествовале у томе – сматра др Градинац.