Проблеми у породици

Ако је Европска унија данас једна већ поприлично велика политичка и економска породица, оно што се у њој дешава ових дана јасно показује односе у фамилији: ко су одрасли, а ко недовољно стасала деца.

Самит који је у прошлу недељу одржан у Бриселу требало је иначе да покаже да је смисао и ове породице исти као и сваке друге: да, између осталог, у кризним временима буде ослонац оним њеним члановима који су у невољи...

„Деца” – бивше социјалистичке (или „комунистичке”, како се то данас чешће каже) земље, чије су се економије озбиљно заљуљале (Словенија је изузетак), затражила су од родитеља да им материјално помогну. Родитељи су одговорили да ће помоћи – али не свима генерално – већ само појединачно. И то не онолико колико свако тражи, већ колико старији процене да млађима треба. Од случаја до случаја, од проблема до проблема.

Да ли су и овог пута, као што то иначе бива у правим породицама, деца тражила више него што родитељи могу и желе да им дају, или су, једноставно, очекивања једних била у несразмери са могућностима других? И да ли је исход минулог породичног скупа у Бриселу можда посејао семе раскола, или бар неслоге, знатно озбиљније од досадашњих ЕУ разилажења (нејединства око „устава”, признавања Косова, темпа пријема нових чланица...)?

Оно што је овим поводом неспорно јесте да су током и после самита изговорене тешке речи: помињане су и нова „гвоздена завеса” и „дезинтеграција”; упозоравано на могућ домино-ефекат ако финансијски системи нових чланица почну да се урушавају, али је преовладало уверење да ситуација ипак није толико драматична да захтева било кршење, било промену постојећих правила Уније.

Млађи сигурно неће бити „пуштени низ воду”, али ситуација у којој су се нашли показује да за њихове невоље није криво чланство у ЕУ, већ пре свега чињеница да су се више реформисали док су се за уједињену Европу припремали него откако су постали њен део.

Свима којима ових дана прети финансијски цунами је заједничко да су се у временима бољим од ових олако задуживали: кредити које су узимали индексирани су у еврима (или швајцарским францима), а сада их треба отплаћивати у међувремену драстично девалвираним домаћим валутама.

Они који нису журили у еврозону под разним изговорима, тиме су, како је сада све јасније, одлагали суочавање с финансијском дисциплином – и рачун је стигао, баш у време када га је најтеже платити.

Ако буде „стани-пани”, породица ће сигурно показати солидарност, али ће пре тога указати на појединачне одговорности. А „распад” Уније, теоретски, наравно, могућ, није и вероватан: предности овог породичног окриља су и даље много веће од евентуалних хендикепа.