ЕКОНОМСКЕ СЛОБОДЕ: НАШЕ 109. МЕСТО

Сећам се времена када су, по налогу тадашњих власти, градови по некадашњој СФР Југославији називани слободарским. Никада ми ниje било јасно због чега је, на пример, Зеница била слободарска. А слободе – нигде! Нити политичке (тада је млађани Шешељ др Војислав добио осам година за вербални деликт), нити економске (ЦК је одлучивао шта ће се и када увозити – ананас може само за време Олимпијаде у Сарајеву, да због странаца буду пуни излози).

А шта ће нам уопште економска слобода (данас нећу о политичкој)? Неки људи у самој тој слободи виде њену сврху. Њима значи да буду слободни, да слободно одлучују шта ће да купе за своје паре, шта ће и како да раде и колико ће да зарађују. Да изаберу да ли ће да раде мало, и то оно што воле, уз мале приходе, или ће да раде много, и то оно што не воле, уз велике приходе. Да буду господари своје судбине и сносе последице својих (пословних) одлука, биле оне добре или не. Но, да ли овакав избор неких појединаца, њихово високо вредновање економске слободе, има импликације на друштво?

Наравно! Економска слобода ствара одговорност појединца за сопствене потезе. Они који из скута државних јасли посматрају економску слободу јако добро наслућују шта све она носи: суочавање с неизвесношћу, с непроспаваним ноћима, са непрестаним напором да се одупреш конкуренцији, с интензивним трчањем како би остао у месту. И не само то, економска слобода значи и одговорност појединца за самог себе, сопствено благостање и за сопствену породицу. Када има слободе, нема ко други да брине о томе.

Тамо где нема економских слобода нема ни одговорних појединаца. Одговорних не пред државом, него пред самима собом. А то значи да слобода ствара добре подстицаје појединцима. Стога је економска слобода добра за привредни раст. Нема неке велике, формалне економске теорије која то показује, оне са математички прецизним моделирањем, али постоје јаки аргументи у прилог овoj тези. Једноставно, постоји уверљиви узрочно-последични след. Будући да могу да успем једино уколико сам економски ефикасан, тиме што следим свој себични интерес увећавам своју економску ефикасност, подижем ниво продуктивности, а од тога има корист цело друштво. А економске слободе су универзалне – делују на све појединце у друштву, па онда сви имају исте подстицаје да буду економски ефикаснији, а то доводи до убрзања привредног раста.

Емпиријска истраживања су потврдила постојање ове везе – не само да постоји веза него се потврдио и њен узрочно-последични смер. Већа економска слобода, односно повећање степена те слободе доводи до повећања стопе привредног раста.

Имајући све то у виду, где смо ми данас? Прошле недеље је у Београду (на Правном факултету БУ и у Привредној комори града) представљен извештај о економским слободама у свету. Фондација Херитиџ годинама рангира земље света по индексу економске слободе. Шта се све убраја у економске слободе? Постоје разне компоненте: слобода отпочињања пословања, слобода (спољне) трговине, фискална слобода пореских обвезника, слобода од превелике владе, односно државне интервенције, монетарна слобода (контрола цена и инфлација), слобода инвестирања (за странце), финансијска слобода (регулација финансијских институција), заштита својине, слобода од корупције и слобода у радним односима.

И како ту Србија стоји? Према подацима који се односе на стање ствари у другој половини 2007. и првој половини 2008. године, слабо – на 109. је месту, од 179 земаља које су рангиране. Позиција која је гора од оне какву има већина наших суседа – бољи смо једино од Хрватске (116 место) и Босне и Херцеговине (134. место).

Да ли људи у Србији желе економску слободу? Одговор на ово питање зависи од одговора не следећа. Да ли желимо да зависимо од (генитив множине) Ђелића, Динкића, Дачића, Љајића итд? Да ли желимо да се бавимо само тиме да држава није урадила ово, да држава није обезбедила оно, па ћемо да закрчимо Немањину или Краља Милана? Да ли држава мора да обезбеди субвенције, наднице, дневнице, пензије или ,,фијат пунто”? И не заборавите, све субвенције, наднице, дневнице и остало држава плаћа од наших (ваших) пара. То је новац пореских обвезника. Држава нема своје паре, само наше, драги моји порески обвезници, па из нашег новчаника плаћа све оне које плаћа. Због тога се сетите једне од могућих дефиниција социјализма: „Изванредна идеја..., све док нам не нестане туђих пара”.

Уколико све то нећете, затражите да нам дају слободу. Међутим, тражити слободу значи бити спреман да се преузме ризик те слободе. Слобода је тешка. Подразумева да се будите ноћу јер не знате шта доноси јутро. Да ли ће моја мала фирма успети да наплати своја потраживања, да ли ћу имати довољно за следећу рату хипотекарног кредита...? Будући да слобода има своје трошкове, сматрам да не треба да се употребљава прво лице множине. И зато ћу од оних који о томе одлучују, Рене Клеру у част, да је затражим само у своје име.

Дајте нам слободу!

председник ЦЛДС-a, професор Правног факултета Универзитета у Београду