EKONOMSKE SLOBODE: NAŠE 109. MESTO

Sećam se vremena kada su, po nalogu tadašnjih vlasti, gradovi po nekadašnjoj SFR Jugoslaviji nazivani slobodarskim. Nikada mi nije bilo jasno zbog čega je, na primer, Zenica bila slobodarska. A slobode – nigde! Niti političke (tada je mlađani Šešelj dr Vojislav dobio osam godina za verbalni delikt), niti ekonomske (CK je odlučivao šta će se i kada uvoziti – ananas može samo za vreme Olimpijade u Sarajevu, da zbog stranaca budu puni izlozi).

A šta će nam uopšte ekonomska sloboda (danas neću o političkoj)? Neki ljudi u samoj toj slobodi vide njenu svrhu. Njima znači da budu slobodni, da slobodno odlučuju šta će da kupe za svoje pare, šta će i kako da rade i koliko će da zarađuju. Da izaberu da li će da rade malo, i to ono što vole, uz male prihode, ili će da rade mnogo, i to ono što ne vole, uz velike prihode. Da budu gospodari svoje sudbine i snose posledice svojih (poslovnih) odluka, bile one dobre ili ne. No, da li ovakav izbor nekih pojedinaca, njihovo visoko vrednovanje ekonomske slobode, ima implikacije na društvo?

Naravno! Ekonomska sloboda stvara odgovornost pojedinca za sopstvene poteze. Oni koji iz skuta državnih jasli posmatraju ekonomsku slobodu jako dobro naslućuju šta sve ona nosi: suočavanje s neizvesnošću, s neprospavanim noćima, sa neprestanim naporom da se odupreš konkurenciji, s intenzivnim trčanjem kako bi ostao u mestu. I ne samo to, ekonomska sloboda znači i odgovornost pojedinca za samog sebe, sopstveno blagostanje i za sopstvenu porodicu. Kada ima slobode, nema ko drugi da brine o tome.

Tamo gde nema ekonomskih sloboda nema ni odgovornih pojedinaca. Odgovornih ne pred državom, nego pred samima sobom. A to znači da sloboda stvara dobre podsticaje pojedincima. Stoga je ekonomska sloboda dobra za privredni rast. Nema neke velike, formalne ekonomske teorije koja to pokazuje, one sa matematički preciznim modeliranjem, ali postoje jaki argumenti u prilog ovoj tezi. Jednostavno, postoji uverljivi uzročno-posledični sled. Budući da mogu da uspem jedino ukoliko sam ekonomski efikasan, time što sledim svoj sebični interes uvećavam svoju ekonomsku efikasnost, podižem nivo produktivnosti, a od toga ima korist celo društvo. A ekonomske slobode su univerzalne – deluju na sve pojedince u društvu, pa onda svi imaju iste podsticaje da budu ekonomski efikasniji, a to dovodi do ubrzanja privrednog rasta.

Empirijska istraživanja su potvrdila postojanje ove veze – ne samo da postoji veza nego se potvrdio i njen uzročno-posledični smer. Veća ekonomska sloboda, odnosno povećanje stepena te slobode dovodi do povećanja stope privrednog rasta.

Imajući sve to u vidu, gde smo mi danas? Prošle nedelje je u Beogradu (na Pravnom fakultetu BU i u Privrednoj komori grada) predstavljen izveštaj o ekonomskim slobodama u svetu. Fondacija Heritidž godinama rangira zemlje sveta po indeksu ekonomske slobode. Šta se sve ubraja u ekonomske slobode? Postoje razne komponente: sloboda otpočinjanja poslovanja, sloboda (spoljne) trgovine, fiskalna sloboda poreskih obveznika, sloboda od prevelike vlade, odnosno državne intervencije, monetarna sloboda (kontrola cena i inflacija), sloboda investiranja (za strance), finansijska sloboda (regulacija finansijskih institucija), zaštita svojine, sloboda od korupcije i sloboda u radnim odnosima.

I kako tu Srbija stoji? Prema podacima koji se odnose na stanje stvari u drugoj polovini 2007. i prvoj polovini 2008. godine, slabo – na 109. je mestu, od 179 zemalja koje su rangirane. Pozicija koja je gora od one kakvu ima većina naših suseda – bolji smo jedino od Hrvatske (116 mesto) i Bosne i Hercegovine (134. mesto).

Da li ljudi u Srbiji žele ekonomsku slobodu? Odgovor na ovo pitanje zavisi od odgovora ne sledeća. Da li želimo da zavisimo od (genitiv množine) Đelića, Dinkića, Dačića, Ljajića itd? Da li želimo da se bavimo samo time da država nije uradila ovo, da država nije obezbedila ono, pa ćemo da zakrčimo Nemanjinu ili Kralja Milana? Da li država mora da obezbedi subvencije, nadnice, dnevnice, penzije ili ,,fijat punto”? I ne zaboravite, sve subvencije, nadnice, dnevnice i ostalo država plaća od naših (vaših) para. To je novac poreskih obveznika. Država nema svoje pare, samo naše, dragi moji poreski obveznici, pa iz našeg novčanika plaća sve one koje plaća. Zbog toga se setite jedne od mogućih definicija socijalizma: „Izvanredna ideja..., sve dok nam ne nestane tuđih para”.

Ukoliko sve to nećete, zatražite da nam daju slobodu. Međutim, tražiti slobodu znači biti spreman da se preuzme rizik te slobode. Sloboda je teška. Podrazumeva da se budite noću jer ne znate šta donosi jutro. Da li će moja mala firma uspeti da naplati svoja potraživanja, da li ću imati dovoljno za sledeću ratu hipotekarnog kredita...? Budući da sloboda ima svoje troškove, smatram da ne treba da se upotrebljava prvo lice množine. I zato ću od onih koji o tome odlučuju, Rene Kleru u čast, da je zatražim samo u svoje ime.

Dajte nam slobodu!

predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu