Качињски и Јушченко читају историју

Председници Пољске и Украјине Лех Качињски и Виктор Јушченко „пронашли” су прошлог викенда кривце за све неспоразуме који су деценијама притискали односе њихове две земље. „Као резултат провокација тоталитарних режима, поробљени народи латили су се оружја, али не против угњетача него против других поробљених народа”, изјавио је Качињски приликом обележавања 65-годишњице погибије Пољака и Украјинаца у једном селу у Бродовском рејону Лавовске области (Украјина). „Трагедија села Гута Пенјацка не би се догодила да за то није постојала сагласност власти тоталитарних режима Хитлера и Стаљина, који су хтели да владају тим земљама”, нагласио је овом приликом пољски шеф државе.

Виктор Јушченко био је једнако конкретан: „Говоримо о времену у којем се на земљи проливала крв милиона људи, зато што су се међусобно сукобила два најгора тоталитарна режима у историји човечанства.” Нема сумње да је први човек Украјине, такође, мислио на нацистички режим у Немачкој и стаљинистички у Совјетском Савезу.

Ниједан од двојице председника није, међутим, догађаје у Гути Пенјацкој ставио у контекст Другог светског рата који је, у то време већ шесту годину, харао целом Европом. Али ни у контекст стравичних злочина које су, управо у овом делу Украјине, над Пољцима извршили припадници украјинских националистичких војних покрета који су се, руку под руку са нацистима, борили против совјетске Црвене армије.

Трагедија Лавовске области

Шта се догодило у Гути Пенјацкој? Како казује званична историја, 28. фебруара 1944. немачке полицијске снаге су спровеле казнену операцију у којој су до темеља спалиле 172 куће и усмртиле комплетно становништво села које је бројало између 500 и 1.000 душа – Пољака. Повод за одмазду био је претходни окршај између совјетских партизана и нацистичке јединице у којој су служили – Украјинци.

Деценијско неповерење између Пољака и Украјинаца није засновано само на овом догађају. Управо стога, један број депутата лавовске обласне скупштине, као и тамошњих историчара, апеловао је на Јушченка да не иде на обележавање 65-годишњице страдања Гуте Пенјацке, како не би таквим гестом дао за право пољским медијима и Институту за национално сећање који за трагедију овог дела земље окривљују, искључиво, Украјинце.

Наиме, према пољским историчарима, дешавања у Гути Пенјацкој само су епизода у низу злочина које су украјински националисти чинили у Волинској, Прикарпатској и Лавовској области од 1942. па све до 1944, када су овамо стигле трупе Црвене армије. Жртва, како се наводи, правог етничког чишћења, које су обележили најмонструознији злочини, посебно над женама и децом, постало је више од 60.000 Пољака у око 500 насеља. Убице, припадници Организације украјинских националиста (ОУН), Украјинске устаничке армије (УПА) и других, не само да су ликвидирале комплетне породице, него су уништавале и сва материјална добра, куће, цркве, летину... Данас се овим људима у Украјини дижу споменици, а њиховог ратног лидера Степана Бандеру слави чак и украјински председник Виктор Јушченко.

Украјински историчари, са своје стране, одбијају сваку инсинуацију о злочинима националиста из ОУН и УПА. По њима, у области Гуте Пенјацке краткотрајно је деловала чета украјинских добровољаца из источне Галиције који су се уз нацисте борили против једне совјетске јединице састављене од – бивших робијаша. А само село спалили су – Немци. И ништа више.

Две истине о злочину

У целој причи посебно интригира чињеница да су поменути догађаји, из ко зна којих све интереса, и у пољској и у украјинској историографији деценијама, једноставно, прећуткивани, или им је даван другачији контекст. Сусрет Качињског и Јушченка у Гути Пенјацкој има, стога, више дневнополитички смисао. Пољска се, наиме, никада није одрекла свог историјског утицаја на западни део Украјине. Са друге стране, Украјини је данас Пољска и те како потребна, пре свега као земља која може знатно да помогне настојањима Кијева да што пре добије улазницу за НАТО и ЕУ. Тако гледано, на неке размирице могуће је мало и зажмурити. Посебно ако увек постоји нека трећа страна на коју је могуће свалити све несреће из прошлости. Двојица председника су за то одредили Хитлерову Немачку и Стаљинов Совјетски Савез. И ту су стали.

Остаје, међутим, још нешто: не могу да постоје две истине о трагедији у Гути Пенјацкој – пољска и украјинска. Помирење на које су позвали Качињски и Јушченко свакако је залог за бољу будућност, али сећање ће – исправно или погрешно, зависи ко са које стране гледа – наставити да постоји и оптерећиваће међусобне односе два народа.

Солидарност политичких елита две земље, исказана током украјинске „наранџасте револуције” 2004. и након ње, добро се уклопила у целу причу. Историчари су се, међутим, задржали на претходним позицијама.