Kačinjski i Juščenko čitaju istoriju

Predsednici Poljske i Ukrajine Leh Kačinjski i Viktor Juščenko „pronašli” su prošlog vikenda krivce za sve nesporazume koji su decenijama pritiskali odnose njihove dve zemlje. „Kao rezultat provokacija totalitarnih režima, porobljeni narodi latili su se oružja, ali ne protiv ugnjetača nego protiv drugih porobljenih naroda”, izjavio je Kačinjski prilikom obeležavanja 65-godišnjice pogibije Poljaka i Ukrajinaca u jednom selu u Brodovskom rejonu Lavovske oblasti (Ukrajina). „Tragedija sela Guta Penjacka ne bi se dogodila da za to nije postojala saglasnost vlasti totalitarnih režima Hitlera i Staljina, koji su hteli da vladaju tim zemljama”, naglasio je ovom prilikom poljski šef države.

Viktor Juščenko bio je jednako konkretan: „Govorimo o vremenu u kojem se na zemlji prolivala krv miliona ljudi, zato što su se međusobno sukobila dva najgora totalitarna režima u istoriji čovečanstva.” Nema sumnje da je prvi čovek Ukrajine, takođe, mislio na nacistički režim u Nemačkoj i staljinistički u Sovjetskom Savezu.

Nijedan od dvojice predsednika nije, međutim, događaje u Guti Penjackoj stavio u kontekst Drugog svetskog rata koji je, u to vreme već šestu godinu, harao celom Evropom. Ali ni u kontekst stravičnih zločina koje su, upravo u ovom delu Ukrajine, nad Poljcima izvršili pripadnici ukrajinskih nacionalističkih vojnih pokreta koji su se, ruku pod ruku sa nacistima, borili protiv sovjetske Crvene armije.

Tragedija Lavovske oblasti

Šta se dogodilo u Guti Penjackoj? Kako kazuje zvanična istorija, 28. februara 1944. nemačke policijske snage su sprovele kaznenu operaciju u kojoj su do temelja spalile 172 kuće i usmrtile kompletno stanovništvo sela koje je brojalo između 500 i 1.000 duša – Poljaka. Povod za odmazdu bio je prethodni okršaj između sovjetskih partizana i nacističke jedinice u kojoj su služili – Ukrajinci.

Decenijsko nepoverenje između Poljaka i Ukrajinaca nije zasnovano samo na ovom događaju. Upravo stoga, jedan broj deputata lavovske oblasne skupštine, kao i tamošnjih istoričara, apelovao je na Juščenka da ne ide na obeležavanje 65-godišnjice stradanja Gute Penjacke, kako ne bi takvim gestom dao za pravo poljskim medijima i Institutu za nacionalno sećanje koji za tragediju ovog dela zemlje okrivljuju, isključivo, Ukrajince.

Naime, prema poljskim istoričarima, dešavanja u Guti Penjackoj samo su epizoda u nizu zločina koje su ukrajinski nacionalisti činili u Volinskoj, Prikarpatskoj i Lavovskoj oblasti od 1942. pa sve do 1944, kada su ovamo stigle trupe Crvene armije. Žrtva, kako se navodi, pravog etničkog čišćenja, koje su obeležili najmonstruozniji zločini, posebno nad ženama i decom, postalo je više od 60.000 Poljaka u oko 500 naselja. Ubice, pripadnici Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN), Ukrajinske ustaničke armije (UPA) i drugih, ne samo da su likvidirale kompletne porodice, nego su uništavale i sva materijalna dobra, kuće, crkve, letinu... Danas se ovim ljudima u Ukrajini dižu spomenici, a njihovog ratnog lidera Stepana Banderu slavi čak i ukrajinski predsednik Viktor Juščenko.

Ukrajinski istoričari, sa svoje strane, odbijaju svaku insinuaciju o zločinima nacionalista iz OUN i UPA. Po njima, u oblasti Gute Penjacke kratkotrajno je delovala četa ukrajinskih dobrovoljaca iz istočne Galicije koji su se uz naciste borili protiv jedne sovjetske jedinice sastavljene od – bivših robijaša. A samo selo spalili su – Nemci. I ništa više.

Dve istine o zločinu

U celoj priči posebno intrigira činjenica da su pomenuti događaji, iz ko zna kojih sve interesa, i u poljskoj i u ukrajinskoj istoriografiji decenijama, jednostavno, prećutkivani, ili im je davan drugačiji kontekst. Susret Kačinjskog i Juščenka u Guti Penjackoj ima, stoga, više dnevnopolitički smisao. Poljska se, naime, nikada nije odrekla svog istorijskog uticaja na zapadni deo Ukrajine. Sa druge strane, Ukrajini je danas Poljska i te kako potrebna, pre svega kao zemlja koja može znatno da pomogne nastojanjima Kijeva da što pre dobije ulaznicu za NATO i EU. Tako gledano, na neke razmirice moguće je malo i zažmuriti. Posebno ako uvek postoji neka treća strana na koju je moguće svaliti sve nesreće iz prošlosti. Dvojica predsednika su za to odredili Hitlerovu Nemačku i Staljinov Sovjetski Savez. I tu su stali.

Ostaje, međutim, još nešto: ne mogu da postoje dve istine o tragediji u Guti Penjackoj – poljska i ukrajinska. Pomirenje na koje su pozvali Kačinjski i Juščenko svakako je zalog za bolju budućnost, ali sećanje će – ispravno ili pogrešno, zavisi ko sa koje strane gleda – nastaviti da postoji i opterećivaće međusobne odnose dva naroda.

Solidarnost političkih elita dve zemlje, iskazana tokom ukrajinske „narandžaste revolucije” 2004. i nakon nje, dobro se uklopila u celu priču. Istoričari su se, međutim, zadržali na prethodnim pozicijama.