Склоност ка творби речи

Научници који проучавају српски језик, као и они који се њиме баве из хобија, врло су забринути због стања у којем се он налази. Стога се често констатује да је наш језик у кризи на свим нивоима, а нарочито на лексичком. Новинари, политичари, водитељи и други делатници чија се реч чује у јавном животу неконтролисано нас засипају позајмљеним речима, нарочито оним из енглеског језика (англицизмима), претећи да страним наносом угрозе и само лексичко језгро српског језика.

Бојазан је оправдана, али не треба претеривати с мрачним прогнозама. Наиме, наш језик има сопствене механизме за лексичко богаћење и врло активно их користи.

Највећи број нових речи у српском језику нису англицизми, већ речи добијене творбом од српског морфолошког материјала. Када нам је потребна реч за означавање новог предмета или појаве, најчешће се послужимо неким од постојећих творбених модела и по угледу на њега градимо ту нову реч. Тако је, релативно недавно (половином прошлог века, а то је за језик недавно), настала именица губитник аналогијом према речи добитник. И многе друге речи творе се по угледу на оне које имају супротно значење. На пример, према придеву робни настао је придев неробни, према рђајући – нерђајући итд. Именица навијачица добијена је од речи навијач наставком (суфиксом) -ица, који је уобичајен за грађење именица женског рода. Све је више именица женског рода које се граде од именица мушког рода и означавају вршиоца радње или носиоца стања (преводитељка, гледатељка, рукометашица).

Да су творбени процеси живи и стални у српском језику показује и омладински жаргон. У говору младих људи свакодневно ничу нове речи, које указују на језичку креативност (на пример: смарач, гушач, Бегиш, Кнезишка, цимарош, оделаш). Охрабрује чињеница да се жаргон у доброј мери заснива на творби речи (на истим или сличним моделима као у стандардном језику), јер то потврђује да грађење речи није посао неких уштогљених језичких стручњака који седе по канцеларијама и прописују како ће се нешто звати, већ спонтана, слободна и незаустављива делатност свих говорника српског језика.

На овај начин активна су чак и деца која тек усвајају језик. Свима су нам добро познати примери дечијег сналажења у језику – ако још нису усвојила неку реч, деца ће је изградити, па се тако може догодити да дете, на пример, кобилу назове коњица. Дакле, склоност ка творби речи и потребу за њом стичемо још у најранијем детињству и она остаје наше трајно језичко помагало.

Неким предметима надевамо имена тако што постојеће речи богатимо новим значењима. И тај процес је врло чест у нашем језику. Тако је, рецимо, један компјутерски део добио назив миш, на тај начин што је ова свима добро позната именица добила ново значење. Делови машина и справа које представљају достигнуће времена у којем живимо често не добијају страна имена, већ их називамо ножевима, зупчићима,

Треба имати у виду и то да многе стране речи немају вечан живот. И оне, као и неке друге речи, улазе у језик, у њему се неко време задржавају, а затим из њега нестају. Ко се, на пример, данас још сећа речи шпацир, пенџер, бремза, које су се некада тако често употребљавале? Немојмо заборавити ни на вишевековни утицај турског језика на српски. Наш језик је успешно одолео том утицају. Сведоци смо сталног нестајања турцизама из српског. Претпоставља се да је половином прошлог века било преко 8.000 турских речи у српском језику, а данас их има мање од 3.000.

Дакле, није све тако црно! Док будемо имали потврда за то да се наш језик богати из сопствених извора, нема бојазни за лексички фонд, а сва испитивања показују да смо и те како склони језичком стваралаштву у грађењу нових речи и давању нових значења старим речима.