Дипломата с длетом

Одувек заљубљен у уметност и све што је лепо, Владимир је желео да једног дана постане вајар а постао је – инжењер. То му је био и отац, па је послушао његов савет да се држи оног што је сигурно, „да га глава не боли“ од чега ће живети...

Али, да стара љубав заборава нема, потврдило се и у његовом случају, па му је живот, као прави шерет, наменио несвакидашњу каријеру. Као инжењер за телекомуникације провео је 15 година у Министарству иностраних послова. Имао је статус дипломате, радио је у нашим амбасадама у више од 30 земаља Азије, Европе а највише Африке, где се, како каже, сналазио као риба у води. Још су му жива сећања на упечатљиве пејзаже, опојне мирисе, незаборавне звуке и ватрене боје Црног континента. Имао је прилике да види стасите Масаје, живописну одећу појединих племена, њихове обичаје...

Смењивале су се Кенија, Мали, Танзанија... Традиционалне рукотворине у дрвету које је видео у Дар ес Саламу, и оне у слоновачи коју је резбарило племе Маконда, пробудиле су његову помало успавану наклоност ка дуборезу, и сећања на време када је на свом Сењаку, у Београду, где је одрастао, са уживањем посматрао беле скулптуре од гипса које су студенти вајарства одлагали у дворишту Академије. Није му се остварио сан о вајарству, али је увек нешто дељао. Свој први дуборез урадио је да би мајци направио рам за гоблен. Кад су његовим „делима“ урамили све што је разнобојним концима осликала на платну, досетио се да би дуборез могао да примени и на стилском намештају.

Добра воља – пола заната

(/slika2)Од деде са Баније, који је свашта знао па је свирао и у тамбуру, правио дрвена кола и намештај, наследио је доста дрводељског алата и научио како да га користи. Сем алата, Владимир је уверен да је добра воља – пола заната, а ње је баш имао. Тако је столаријом почео да „конкурише“ деди. Набавио је и стручну литературу, како би савладао вештину израде оног китњастог, стилског намештаја, украшеног резбаријом. Што је замислио, успео је и да оствари, али имао је други проблем: много интересовања, а мало времена. Љубопитљивост га је водила у различитим правцима – показује нам на дугачком столу уредно постројену „војску“ старих фотоапарата – „живих“ сведока да је једна од његових љубави и фотографија. Има још две пуне гајбе фотоапарата, само „никона“ је седам, осам комада. Укупно око 160.

Зато је у једном тренутку преломио – пошто је живот ионако кратак за све што га занима, добровољно је убрзао одлазак у пензију. Тако се новопечени пензионер сасвим подмладио и посветио оном што највише воли. Дрвету, пре свега. Оно га је спојило и са најважнијом женом у животу, супругом Славицом. Иако је она по струци технолог, није се тим послом бавила, већ је желела да нешто више научи о томе како се резбари дрво, да би у украшавању намештаја помагала брату и оцу, који у Лозници имају столарску радионицу. Пријатељи су је упутили на Владимира, а она се, уместо да помаже брату, удала за „учитеља“. Кад двоје воле исто, у овом случају дуборез – никакво чудо. Сад Владимир резбари, спаја дрво са зеленим мермером, прави прелепе рамове за стилска огледала и слике, а Славица резбарено позлаћује.

И колевка у стилу Луја XV

(/slika3)Допринос породичном тимском раду даје и плавоока Љуба, која са непуних пет година зна шта су шрафови, зна и да постави струг на сто, а хоће и да почисти радионицу од пиљевине. Али, сем обавеза, имала је и привилегију да се, као нико пре ње, љуљушка у колевци у стилу Луја XV, коју је за њу отац сам и дизајнирао и направио, јер податке о стилској колевци нигде није нашао. Направио је за своју мезимицу и минијатурни намештај у истом стилу, као за лутку, али живу, своју.

У салону важно место заузима први његов рад – плишана бержера, друштво јој праве сто у дуборезу и салонска гарнитура коју је радио за мајку, а на стилским комодама башкаре се предмети из бројних Владимирових колекција – бројне посуде од бурманског искуцаваног сребра, ручни рад, сребрни ножеви богато украшених канија, кутије за накит. Накит прави и сам и то од слоноваче, што му је и лако и драго да ради. Показује нам пуну велику кутију лепо обрађених крстића и прстења које је направио за супругу, али и онако, за своју душу. Увек је, признаје, био „слаб“ на лепоту. Тако је и римске новчиће сакупљао не ради њихове вредности, већ зато што имају прелеп рељеф. Има бројне примерке које разгледа и ужива.

Ужива и бавећи се великом пасијом – аутомобилима. Научио је да вози још у 16. години, а кад је отац купио „алфа ромеа“, прихватио се његовог одржавања. Све послове је научио – од аутомеханичарских до лакирерских. Касније је себи набавио „мерцедес“ из 1951. па БМW из 1946, „ровера“ је купио скоро, као и две алфе. За његов „возни парк“ двориште испред куће на Дедињу одавно је тесно, па је заузео и плац око викендице. Ту има довољно простора за још понеки „крш“, како каже, који чека његову вешту руку па да поново заблиста.

Засад је за њега, Славицу и малу Љубу, спремна црвена „алфа купе“, која још само чека пролеће.