Diplomata s dletom

Oduvek zaljubljen u umetnost i sve što je lepo, Vladimir je želeo da jednog dana postane vajar a postao je – inženjer. To mu je bio i otac, pa je poslušao njegov savet da se drži onog što je sigurno, „da ga glava ne boli“ od čega će živeti...

Ali, da stara ljubav zaborava nema, potvrdilo se i u njegovom slučaju, pa mu je život, kao pravi šeret, namenio nesvakidašnju karijeru. Kao inženjer za telekomunikacije proveo je 15 godina u Ministarstvu inostranih poslova. Imao je status diplomate, radio je u našim ambasadama u više od 30 zemalja Azije, Evrope a najviše Afrike, gde se, kako kaže, snalazio kao riba u vodi. Još su mu živa sećanja na upečatljive pejzaže, opojne mirise, nezaboravne zvuke i vatrene boje Crnog kontinenta. Imao je prilike da vidi stasite Masaje, živopisnu odeću pojedinih plemena, njihove običaje...

Smenjivale su se Kenija, Mali, Tanzanija... Tradicionalne rukotvorine u drvetu koje je video u Dar es Salamu, i one u slonovači koju je rezbarilo pleme Makonda, probudile su njegovu pomalo uspavanu naklonost ka duborezu, i sećanja na vreme kada je na svom Senjaku, u Beogradu, gde je odrastao, sa uživanjem posmatrao bele skulpture od gipsa koje su studenti vajarstva odlagali u dvorištu Akademije. Nije mu se ostvario san o vajarstvu, ali je uvek nešto deljao. Svoj prvi duborez uradio je da bi majci napravio ram za goblen. Kad su njegovim „delima“ uramili sve što je raznobojnim koncima oslikala na platnu, dosetio se da bi duborez mogao da primeni i na stilskom nameštaju.

Dobra volja – pola zanata

(/slika2)Od dede sa Banije, koji je svašta znao pa je svirao i u tamburu, pravio drvena kola i nameštaj, nasledio je dosta drvodeljskog alata i naučio kako da ga koristi. Sem alata, Vladimir je uveren da je dobra volja – pola zanata, a nje je baš imao. Tako je stolarijom počeo da „konkuriše“ dedi. Nabavio je i stručnu literaturu, kako bi savladao veštinu izrade onog kitnjastog, stilskog nameštaja, ukrašenog rezbarijom. Što je zamislio, uspeo je i da ostvari, ali imao je drugi problem: mnogo interesovanja, a malo vremena. Ljubopitljivost ga je vodila u različitim pravcima – pokazuje nam na dugačkom stolu uredno postrojenu „vojsku“ starih fotoaparata – „živih“ svedoka da je jedna od njegovih ljubavi i fotografija. Ima još dve pune gajbe fotoaparata, samo „nikona“ je sedam, osam komada. Ukupno oko 160.

Zato je u jednom trenutku prelomio – pošto je život ionako kratak za sve što ga zanima, dobrovoljno je ubrzao odlazak u penziju. Tako se novopečeni penzioner sasvim podmladio i posvetio onom što najviše voli. Drvetu, pre svega. Ono ga je spojilo i sa najvažnijom ženom u životu, suprugom Slavicom. Iako je ona po struci tehnolog, nije se tim poslom bavila, već je želela da nešto više nauči o tome kako se rezbari drvo, da bi u ukrašavanju nameštaja pomagala bratu i ocu, koji u Loznici imaju stolarsku radionicu. Prijatelji su je uputili na Vladimira, a ona se, umesto da pomaže bratu, udala za „učitelja“. Kad dvoje vole isto, u ovom slučaju duborez – nikakvo čudo. Sad Vladimir rezbari, spaja drvo sa zelenim mermerom, pravi prelepe ramove za stilska ogledala i slike, a Slavica rezbareno pozlaćuje.

I kolevka u stilu Luja XV

(/slika3)Doprinos porodičnom timskom radu daje i plavooka Ljuba, koja sa nepunih pet godina zna šta su šrafovi, zna i da postavi strug na sto, a hoće i da počisti radionicu od piljevine. Ali, sem obaveza, imala je i privilegiju da se, kao niko pre nje, ljuljuška u kolevci u stilu Luja XV, koju je za nju otac sam i dizajnirao i napravio, jer podatke o stilskoj kolevci nigde nije našao. Napravio je za svoju mezimicu i minijaturni nameštaj u istom stilu, kao za lutku, ali živu, svoju.

U salonu važno mesto zauzima prvi njegov rad – plišana beržera, društvo joj prave sto u duborezu i salonska garnitura koju je radio za majku, a na stilskim komodama baškare se predmeti iz brojnih Vladimirovih kolekcija – brojne posude od burmanskog iskucavanog srebra, ručni rad, srebrni noževi bogato ukrašenih kanija, kutije za nakit. Nakit pravi i sam i to od slonovače, što mu je i lako i drago da radi. Pokazuje nam punu veliku kutiju lepo obrađenih krstića i prstenja koje je napravio za suprugu, ali i onako, za svoju dušu. Uvek je, priznaje, bio „slab“ na lepotu. Tako je i rimske novčiće sakupljao ne radi njihove vrednosti, već zato što imaju prelep reljef. Ima brojne primerke koje razgleda i uživa.

Uživa i baveći se velikom pasijom – automobilima. Naučio je da vozi još u 16. godini, a kad je otac kupio „alfa romea“, prihvatio se njegovog održavanja. Sve poslove je naučio – od automehaničarskih do lakirerskih. Kasnije je sebi nabavio „mercedes“ iz 1951. pa BMW iz 1946, „rovera“ je kupio skoro, kao i dve alfe. Za njegov „vozni park“ dvorište ispred kuće na Dedinju odavno je tesno, pa je zauzeo i plac oko vikendice. Tu ima dovoljno prostora za još poneki „krš“, kako kaže, koji čeka njegovu veštu ruku pa da ponovo zablista.

Zasad je za njega, Slavicu i malu Ljubu, spremna crvena „alfa kupe“, koja još samo čeka proleće.