Из барутане у виноград

Иако са приличним винарским педигреом, Драгослав Ивановић, технолог органске хемије из Александровца, није слутио да ће се у животу озбиљно бавити производњом вина. Веровао је да су неки други путеви његови, али изгледа да су господњи били јачи. Јер, после само дванаестак година бављења виноградарством и винарством, Ивановић данас спада ако не међу веће, онда бар међу виђеније жупске винаре.

То упада у очи чим се крочи у његов подрум са ростфрај и дрвеним бачвама, а онда и у укусно осмишљену конобу – салу за дегустације, где царују огњиште, казан за печење ракије, цигла, дрво, туч, керамика, флаше, чаше, уз то, разуме се, пршута и сиреви. Па кад још на сто стигне флаша белог „заноса“, прича може да почне – заносно.

Почело наруџбом из Гуче

Рођени Александровчанин студирао је у Београду, а после је годинама радио у фабрици барута и живео с породицом у Лучанима. Све до 1996, када је дефинитивно одлучио, уз подршку супруге Нине, да се врати у дедину кућу из 1939. године.

– Да се нису десиле оне деведесете, вероватно никад не бих помислио да ће вино да ми постане професија – прича Ивановић. – То ми је раније био леп хоби, увек сам остављао део одмора да дођем овде за бербу грожђа или викендом да помажем, тако да сам о вину више размишљао као о нечему чиме ћу моћи да се хвалим. Десило се, међутим, да сам понудио своје вино неком ресторану у Гучи, човеку се свидело, почео је да га купује, а у мени је прорадио неки комерцијални црв. Следеће године докупио сам још мало грожђа од комшија, наредне још више и онда сам 1996. коначно решио да променим професију.

– Мој деда је почео озбиљно да се бави вином 1919. кад се вратио из Првог светског рата. Тада је регистровао фирму за производњу и трговину вином и те године је имао 16.000 литара само из свог винограда. Постепено је повећавао производњу, тако да је 1939. и 1940. имао по 500.000 литара. После Другог светског рата забрањена је приватна трговина вином, производња је замрла, па је деда обрађивао свега неких шездесетак ари. Вино је помало продавао, помало поклањао пријатељима и рођацима. Кад је деда умро, мој отац, економиста по струци, схватио је то као хоби који му је доносио око 1.500 литара вина годишње – каже наш саговорник.

 Сумњиво злато

Ивановић тврди да су сада услови за гајење грожђа много бољи него што су били пре десетак година, и да се први пут од Другог светског рата држава озбиљно бави виноградарством. Вели да виноградари добијају значајне субвенције за постављање нових винограда, као и да би ове године требало да дође до побољшања система заштите географског порекла врста.

Наш домаћин тренутно има хектар и 20 ари винограда, остатак мора да докупљује. Од сорти грожђа има највише прокупца, затим тамјанике, рајнског ризлинга, каберне совињона, мерлоа и вранца, а капацитет подрума је годишње између 30.000 и 40.000 боца. На Новосадском сајму 2002. године је освојио две златне медаље, али после тога више није учествовао. Зашто?

– Ако је од стотинак узорака чак 86 добило неку медаљу, онда је то велика девалвација, и такмичење губи сваки смисао. Златна медаља би имала значај ако би лауреат с тим вином без устезања могао да се појави на неком европском оцењивању и да добије приближно исту оцену за своје вино, што се у већини случајева не догађа – објашњава Ивановић.

Са колегама из Француске и Италије сарађује „на пријатељској основи, по договору, без неког уговора“. Имају, каже, заједничко улагање у производњу вина, с тим што Италијан и он раде и технолошки део заједно, док је Француз „љубитељ вина коме се прича свидела, па жели да учествује у томе, али од тога не очекује неки већи бизнис“.