Ада усред града

Чукарица, једна од највећих београдских општина, простире се на територији од 155 квадратних километара, на којој живи више од 200.000 становника. Њена велика предност и оно по чему се издваја од осталих јесу парк-шума и излетиште Кошутњак и Ада Циганлија, некадашње речно острво. А то су само неки од природних адута због којих је толико драга њеним житељима и привлачна другима.

Кошутњак је познат као место убиства кнеза Михаила Обреновића, 29. маја 1868. године. Све до 1903. године, густа шума листопадног и четинарског дрвећа, на надморској висини од 250 метара, била је дворско ловиште породице Обреновић. Временом, Кошутњак је постао отворен за грађанство као место за рекреацију, одмор и забаву.

Нема сумње да је овај део Чукарице извор доброг расположења. Јер, на само шест километара од центра српске престонице налазе се ова плућа града. А знате и сами – кад се сити надишете свежег ваздуха, идете кући певајући. За оне који воле слободне активности, на располагању су простране пољане, трим стаза и друге стазе за шетњу кроз шуму. Постоје и игралишта за фудбал, атлетику, одбојку, рукомет, пет отворених и један затворени базен, а за љубитеље скијања, на најлепшој падини у Кошутњаку, зими ради ски-стаза са жичаром, једином у граду. Ово је, иначе, омиљено место Београђана у свако доба године, јер одавде пуца поглед на пола града.

Царство велеградске шуме привукло је и филмаџије који су овде изградили Филмски град, а нису случајно баш ту смештени и Факултет спорта и физичке културе, Шумарски факултет и Хидрометеоролошки завод.

Чукаричко „море“

Осим „планине”, Чукарица има и своје „море”. Од када је на Савском језеру уређена највећа градска плажа, Ада Циганлија је масовно посећена. Ту је одржано на стотине државних и међународних такмичења у спортовима на води, а током летње сезоне спас од врућине и градске вреве потражи више од 300.000 купача.

Језеро је дуго 4,2 километра и просечно широко 200 метара, дубоко између четири и шест метара и окружено бројним кафићима. Око њега су рени бунари, а фабрика воде се налази у Макишу, такође на територији ове општине.

На Ади се налазе многи спортски клубови, постоје уређени терени за безбол, голф, рагби, хокеј на трави, тенис... а за оне који желе мало више узбуђења, постоји „стена“ за слободно пењање и место за „банџи-џампинг“, скакање с велике висине.

На самом острву налази се и „Ада Сафари”, мање језеро порибљено шараном, на којем се редовно одржавају риболовачка такмичења; у непосредној близини је и дечје позориште – игралиште „Робинзоново острво”; у чукаричком рукавцу смештен је зимовник за чамце, а посебну чаролију дају му кућице за одмор и сплавови. 

Због лепоте, Бранислав Нушић је Аду назвао „водени цвет”, а она је, кроз деценије, магично привлачила и друге уметнике, али и пустолове. Али нећемо вам на длану сервирати све њене чари, препуштамо вам да их откријете и сами, а ми ћемо се вратити у врло занимљиву прошлост.

Ко то тамо чука?

Староседелаца Чукарице је остало мало, али прича још живи. Чули смо је од Луке Тошковића, општинског службеника у пензији.

(/slika2)Дакле, некада давно, насеље Чукарица налазило се уз десну обалу реке Саве и мало изнад ње. На пропланцима где је сада зграда општине некад су се напасале краве. Осим неколико летњиковаца, на том узвишењу које се звало Голо брдо или Ордије, што на турском значи место где се окупљала војска, није било ничега. Власник једног од летњиковаца био је Матија Бан, књижевник, публициста, војни стручњак, дипломата и један од оснивача Српске академије наука, чије дело није издржало суд времена, јер је, сматра се, писао у „религиозно-патриотском заносу“. 

Очаран овим крајем, Бан је од београдске општине затражио да купи имање које је захватало Голо брдо, а одборници су рекли: „Кад је човек довољно луд да се ту насели, `ајде да му ту земљу поклонимо.” Тако је Голо брдо по Матији Бану добило име Баново брдо – и сада је „срце” општине. Иначе, раније се и ОШ „Јосиф Панчић“ звала „Матија Бан“, али је после Другог светског рата променила име. 

Само подручје Чукарице од давнина је било настањено. Претпоставља се да је на њему живео још неолитски човек, о чему сведоче разни предмети. На Лазаревачком друму, испод Јулиног брда, и сада постоји пећина у којој су нађени остаци неолитског човека. У пећину се, нажалост, не може јер се испред њега налази нечија шупа.

Од праисторије па до 1863. године овде као да се ништа није дешавало, бар о томе нема писаних помена. Према првом писаном документу, на Чукарици је тада било 30 кућа и 400 становника. Постојала је и такозвана Чукарева механа коју је дуже време држао неки Стојко „Чукар”, а чији је надимак долазио од чуке односно брда, по чему је Чукарица и добила име. Пошто је овај терен кречњачки, овде је постојало неколико мајдана у којима се вадио камен за потребе изградње Београда. Како су радници ту стално „чукали”, могуће је да је Чукарица и по томе добила име.

Брз индустријски развој

Кад је пред крај 19. века наступило време индустријализације, овде је 1884. године подигнута фабрика коже Јована Р. Барловца, индустријалца из Београда. Због све већег значаја речног саобраћаја и настојања Српског бродарског друштва да се одупре страној конкуренцији, планирана је и изградња бродоградилишта. Тако је 1895. године радионица Друштва са Ушћа пресељена на Чукарицу. У почетку је служила углавном за поправку, али је до 1908. године толико проширена и модернизована да су у њој почели и да се граде бродови.

Као споменик индустријализацији, још може да се види и, додуше урушена, зграда електричне централе у Макишу која је за производњу струје користила пиљевину из дрвне индустрије. Пошто је неколико немачких индустријалаца под повољним условима купило државно земљиште, 1898. године основана је и Прва фабрика шећера на Чукарици. Од тада датира и почетак гајења шећерне репе у Србији. Назив „Димитрије Туцовић” фабрика носи од 1949. године.

(/slika3)Да Чукаричани не знају да праве само шећер, него и паре, сведочи и Ковница новца у Топчидеру, изграђена октобра 1929. године , по узору на ону у Француској.

С изградњом фабрика ширило се и само насеље, па је 1905. године отворена и прва основна школа која се звала „Ђорђе Крстић”. У дому културе фабрике шећера постојао је биоскоп. Филмске представе приказиване су свим данима осим четвртком који је био резервисан за позориште.

Традиција коњичких трка код нас можда није на нивоу других европских земаља, али Чукаричани су настојали да и ми добијемо такво место, па је у подножју Бановог брда, код Цареве ћуприје, изграђен хиподром, један од првих спортских објеката тог типа, на којем су већ 1914. одржане и прве трке.  

И први голф клуб у нашој земљи основан је такође на Чукарици, као и Извиђачка организација Југославије, која припада светском скаутском покрету. За венчања, крштења и спровођење других обичаја, никла је и православна црква Св. Ђорђа и католичка, Св. Ћирила и Методија. А како је и смрт саставни део живота (мада бисмо сви волели да није), овде се нашло и Топчидерско гробље на којем су сахрањене многе знамените личности, као што су књижевница Исидора Секулић, па Жанка Стокић, једна од наших најистакнутијих глумица, др Леополд Арчибалд Рајс, публициста, професор универзитета у Лозани, познати криминолог.

Тринаестицом до града

Временом, учињен је и први покушај да се уведе градски аутобуски превоз и Чукарица споји са градом. Та експериментална линија није дуго радила, јер је аутобус био мали, са пуним гумама и седиштима унутра и на крову. Можете само замислити како је било путницима на прашњавом путу! После тога уведен је – и дуго је саобраћао – трамвај број 13. Ишао је од садашњег паркинга на Ади, тамо где се одваја стари обреновачки пут, до Славије. Пошто је од Господарске механе до Чукарице постојао само један колосек, трамваји су се у одређено време укрштали као воз. Измењеном трасом и данас саобраћа трамвај под тим бројем.

Чукарицу је са светом повезивао чувени „ћира”, воз који се кретао пругом уског колосека. Почетна станица била му је код хиподрома, одакле је пролазио кроз тунел и излазио на почетак данашње Радничке улице. Ишао је преко Шаргана ка Сарајеву и Дубровнику.

Брз развој и урбанизација Чукарице и њено прерастање у индустријско предграђе навели су тамошње становнике да траже припајање Београду. Иницијатива је покренута 1904. године, па се „кувала” све до 1911. године. Када су се стекли услови, указом краља Петра Првог, 17. децембра по старом, а 30. децембра по новом календару, село Чукарица је издвојено из Жарковачке општине и постало самостална општина. Тај дан се и данас слави а на њега се, заслужнима, додељује награда „Матија Бан“.