Квалитет рада, а не године

Запошљавање лица зашлих у шесту деценију живота крупно је бреме домаћег тржишта рада. У јавности пуно се говори оовој категорији незапослених и тешкоћама које имају приликом проналажења посла. Овај проблем је реалан, али у извесној мери и предимензиониран јер се инсистира на претпоставци да послодавци пре запошљавају младе (до 30, 35 година старости) због њиховог бољег познавања савремених технологија и страних језика. Судбину ових људи у први план истичу синдикати и извесни политичари, али често не из најбоље намере. Треба рећи да је међу педесетогодишњацима највећи број некадашњих чланова синдиката који су их губитком посла напустили.Синдикати више инсистирају на њиховом запошљавању него на запошљавању младих јер би тиме ојачали чланство. Политичари су, опет, свесни да ова популација представља значајно бирачко тело и невољу незапослених педесетогодишњака бескрупулозно користе у предизборне и самопромотивне сврхе. Реално гледано,око 200.000старијих незапослених, према најновијим подацима (јануар 2009), на другом месту су по незапослености, одмах иза младих са 285.000.

Послодавци су често суочени с неправедном оптужбом да не желе да запошљавају старије од педесет година. Неретко, занемарује се то да су запослени са дугогодишњим искуством у области машинства, механике, грађевинарства итд.за послодавце веома драгоцени, јер одлично познају посао, праве минимум шкарта у производњи, пажљиво рукују машинама и алатима и, што је најбитније, драгоцено знање преносе на млађе без чега би многи производни процеси у српским фабрикама стали. У привреди је познато да су најквалитетнији бравари, заваривачи, аутомеханичари и грађевински радници управо они у петој и шестој деценији и послодавци изузетно поштују и чувају овакве раднике под условом да и они одржавају висок ниво квалитета рада.

Постоји више начина да се старији од 50 година упосле, али стратези националне политике запошљавања углавном нису усвојили опробане европске методе. Држава се у процесу приватизације многобројних предузећа одлучила да отпуштене раднике намири исплатама отпремнина, наглашавајући да им је то шанса за започињање приватног бизниса. Занемарује се при том чињеница да је четири, пет или седам хиљада евра отпремнине довољно да покрије трошкове пословања малог предузећа или предузетничке радње за једва четири месеца (у унутрашњости) и три месеца у Београду. Држава, такође, пропустила је прилику да отпуштене упозна са основама предузетништва и да их упути да удруживањем у мала привредна друштва паметно искористе својаскромна средства. Није остављена могућност да, као у другим источноевропским земљама у транзицији, неки од њих изнајме у закуп машине у својим фабрикама на којима нико не ради и искористе их за обављање микроуслужне или микропроизводне делатности. На овај начин отпуштени би имали опрему неопходну за рад. Тако би се смањио и рад „на црно”, а они би напуштањем фабрике уз помоћ својих отпремнина касније лакше основали предузетничке радње. Нажалост, новац од отпремнина отишао је у потрошњу и није квалитетније пласиран, а овиљуди убрзо су остајали без средстава за живот и као материјално угрожениоправдано су кивни на владајуће гарнитуре и систем који милионе евра расипа на плате, службена возила, скупа путовања и вечере у јавном сектору и државној управи, а не улаже довољно у конкретне пројекте да обезбеди егзистенцију својим радноспособним грађанима.

У Србији не постоји ни озбиљна национална стратегија за припремукадрова неопходних привреди у следећих пет и више година. Због тога многи педесетогодишњаци нису преквалификовани да би се бавили пословима који су привреди најпотребнији. Лоши резултати процеса преквалификације препознају се по томе што многе фирме металског комплекса имају стално отворене конкурсе за завариваче, обрађиваче метала и машинисте, али не могу да задовоље своје потребе за кадровима, па унајмљују радну снагу из Румуније и Бугарске, што је трагично за нашу земљу која, према последњој анализи „Евростата”, има највећу активну стопу незапослености међу земљама источне Европе (не рачунајући Македонију, Црну Гору и БиХ) од 18,1 одсто.

Иако током светске економске кризе ниједна мера неће много помоћи у решавању овог проблема, држава би морала да ради на преквалификацији за струке које су најтраженије на тржишту рада и да обезбеди одређене олакшице послодавцима који запошљавају старије од 50 година. Такође, требало би покушати део незапослених из ове старосне групе обучити да конкуришу за старт-ап кредите и стално их промовисати као начин за смањење незапослености самозапошљавањем.

Председник Скупштине Уније послодаваца Србије, члан Социјално-економског савета Републике Србије