Kvalitet rada, a ne godine

Zapošljavanje lica zašlih u šestu deceniju života krupno je breme domaćeg tržišta rada. U javnosti puno se govori oovoj kategoriji nezaposlenih i teškoćama koje imaju prilikom pronalaženja posla. Ovaj problem je realan, ali u izvesnoj meri i predimenzioniran jer se insistira na pretpostavci da poslodavci pre zapošljavaju mlade (do 30, 35 godina starosti) zbog njihovog boljeg poznavanja savremenih tehnologija i stranih jezika. Sudbinu ovih ljudi u prvi plan ističu sindikati i izvesni političari, ali često ne iz najbolje namere. Treba reći da je među pedesetogodišnjacima najveći broj nekadašnjih članova sindikata koji su ih gubitkom posla napustili.Sindikati više insistiraju na njihovom zapošljavanju nego na zapošljavanju mladih jer bi time ojačali članstvo. Političari su, opet, svesni da ova populacija predstavlja značajno biračko telo i nevolju nezaposlenih pedesetogodišnjaka beskrupulozno koriste u predizborne i samopromotivne svrhe. Realno gledano,oko 200.000starijih nezaposlenih, prema najnovijim podacima (januar 2009), na drugom mestu su po nezaposlenosti, odmah iza mladih sa 285.000.

Poslodavci su često suočeni s nepravednom optužbom da ne žele da zapošljavaju starije od pedeset godina. Neretko, zanemaruje se to da su zaposleni sa dugogodišnjim iskustvom u oblasti mašinstva, mehanike, građevinarstva itd.za poslodavce veoma dragoceni, jer odlično poznaju posao, prave minimum škarta u proizvodnji, pažljivo rukuju mašinama i alatima i, što je najbitnije, dragoceno znanje prenose na mlađe bez čega bi mnogi proizvodni procesi u srpskim fabrikama stali. U privredi je poznato da su najkvalitetniji bravari, zavarivači, automehaničari i građevinski radnici upravo oni u petoj i šestoj deceniji i poslodavci izuzetno poštuju i čuvaju ovakve radnike pod uslovom da i oni održavaju visok nivo kvaliteta rada.

Postoji više načina da se stariji od 50 godina uposle, ali stratezi nacionalne politike zapošljavanja uglavnom nisu usvojili oprobane evropske metode. Država se u procesu privatizacije mnogobrojnih preduzeća odlučila da otpuštene radnike namiri isplatama otpremnina, naglašavajući da im je to šansa za započinjanje privatnog biznisa. Zanemaruje se pri tom činjenica da je četiri, pet ili sedam hiljada evra otpremnine dovoljno da pokrije troškove poslovanja malog preduzeća ili preduzetničke radnje za jedva četiri meseca (u unutrašnjosti) i tri meseca u Beogradu. Država, takođe, propustila je priliku da otpuštene upozna sa osnovama preduzetništva i da ih uputi da udruživanjem u mala privredna društva pametno iskoriste svojaskromna sredstva. Nije ostavljena mogućnost da, kao u drugim istočnoevropskim zemljama u tranziciji, neki od njih iznajme u zakup mašine u svojim fabrikama na kojima niko ne radi i iskoriste ih za obavljanje mikrouslužne ili mikroproizvodne delatnosti. Na ovaj način otpušteni bi imali opremu neophodnu za rad. Tako bi se smanjio i rad „na crno”, a oni bi napuštanjem fabrike uz pomoć svojih otpremnina kasnije lakše osnovali preduzetničke radnje. Nažalost, novac od otpremnina otišao je u potrošnju i nije kvalitetnije plasiran, a oviljudi ubrzo su ostajali bez sredstava za život i kao materijalno ugroženiopravdano su kivni na vladajuće garniture i sistem koji milione evra rasipa na plate, službena vozila, skupa putovanja i večere u javnom sektoru i državnoj upravi, a ne ulaže dovoljno u konkretne projekte da obezbedi egzistenciju svojim radnosposobnim građanima.

U Srbiji ne postoji ni ozbiljna nacionalna strategija za pripremukadrova neophodnih privredi u sledećih pet i više godina. Zbog toga mnogi pedesetogodišnjaci nisu prekvalifikovani da bi se bavili poslovima koji su privredi najpotrebniji. Loši rezultati procesa prekvalifikacije prepoznaju se po tome što mnoge firme metalskog kompleksa imaju stalno otvorene konkurse za zavarivače, obrađivače metala i mašiniste, ali ne mogu da zadovolje svoje potrebe za kadrovima, pa unajmljuju radnu snagu iz Rumunije i Bugarske, što je tragično za našu zemlju koja, prema poslednjoj analizi „Evrostata”, ima najveću aktivnu stopu nezaposlenosti među zemljama istočne Evrope (ne računajući Makedoniju, Crnu Goru i BiH) od 18,1 odsto.

Iako tokom svetske ekonomske krize nijedna mera neće mnogo pomoći u rešavanju ovog problema, država bi morala da radi na prekvalifikaciji za struke koje su najtraženije na tržištu rada i da obezbedi određene olakšice poslodavcima koji zapošljavaju starije od 50 godina. Takođe, trebalo bi pokušati deo nezaposlenih iz ove starosne grupe obučiti da konkurišu za start-ap kredite i stalno ih promovisati kao način za smanjenje nezaposlenosti samozapošljavanjem.

Predsednik Skupštine Unije poslodavaca Srbije, član Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije