Сасвим распршени снови

Глумом, фотографијом, реконструкцијом раздобља о којем говори, „Револуционарни пут” – нови филм британско-америчког позоришног и филмског редитеља Сема Мендеса, плени низом веома добрих сегмената. Иако на овом филмском путу Мендес повремено губи правац, делимично и коначни циљ, реч је делу које га учвршћује као редитеља који и најружније животне тренутке уме да исприча на најлепши начин. Сетите се само његове, „Револуционарном путу” најсличније, „Америчке лепоте”, или криминалистичке и ратне драме „Пут без повратка” (са Томом Хенксом) и „Маринац” (са Џејком Џиленхалом).

Неком ко је, попут Мендеса, већ етаблиран као врсни познавалац наоко идиличног америчког предграђа у чијим двориштима цветају руже а у животима његових житеља – трње, сасвим се сигурно морала допасти идеја о филмској адаптацији култног романа Ричарда Јејтса, у којем писац скенира Америку педесетих 20. века,дакле на почетку њеног политичког и економског успона у прву светску силу, на свет техноменаџера који пију и јуре за секретарицама док их у великим кућама чекају депресивне жене-домаћице. Јејтс се фокусира, а то чини и филмски сценариста Џастин Хејти, на једну породицу, јаз између неостварених жеља и фрустрирајућих дневних обавеза, постављајући питање (и дан-данас веома актуелно): да ли двоје људи могу да побегну од просечности а да се при томе не удаље једно од другог?

Јејтсова проза апсолутно одговара редитељском сензибилитету Сема Мендеса. „Револуционарни пут” је његов најинтимнији филм, готово камерна мелодрама, пре свега због начина на који приступа својим ликовима, до детаља анализирајући крвну слику једног брака који се после почетне занесености и страсне љубави претвара у главни фактор ограничења супружника у спровођењу различитих животних приоритета. Својеврсна, али сведена парафраза „Градића Пејтона” као још један доказ да су америчка предграђа и градови у провинцији идеална места за филмско редефинисање омиљених америчких симбола – породице, брака, добросуседских односа и лојалности.

У једној таквој микросредини, у кући на Револуционарном путу, живе тридесетогодишњаци – Ејприл и Френк Вилер, са двоје мале деце. Млади су, лепи, ситуирани, са светлом перспективом, поносни што су другачији од својих учмалих комшија. Међутим, први проблеми настају појавом свести о рутини. Од тог тренутка Вилерови покушавају да пронађу нове животне изазове: ванбрачне авантуре, план за бекство од безнадежне празнине живота у Конектикату селидбом у Париз, прихватање вишег положаја у предузећу, треће дете...

Али, сви ти изазови претварају се у своју супротност, у праве животне поразе, а Мендес елегантном режијом паралелно ниже догађаје и њихово проживљавање, мудро развијајући контраст између све светлијих тонова слике и све мрачнијих емоционалних стања јунака. Ова визуелно-садржајна игра у садејству са изоштреном глумом главног пара чини главне адуте Мендесове режије.

„Револуционарни пут” поново је спојио јунаке „Титаника” – Кејт Винслет (редитељева супруга) и Леонарда ди Каприја. Винслетова је подарила до сада најзрелију интерпретацију. Њен срчани перформанс, креирање асиметричних емоција, њено лице у крупном плану са наговештајима страха и беса, доминирају овим трагичним филмским портретом америчког брака, љубавника са великим сновима и оптужбом против свеопште жудње за конформизмом. Уз њу, уочљива су и ограничења у интерпретативним могућностима Леонарда ди Каприја, иако је његов Френк Вилер упечатљив. У филму, у споредној улози наступа и трећа глумица из „Титаника” – Кети Бејтс, али је као „споредњак” најефектнији Мајкл Шенон у улози математичара оболелог од схизофреније, чија есенцијална, вербална демонтажа америчког сна чини сјајан увод у оно што ће се десити у завршници филма.

Иако са манама у домену неизоштрене мотивације ликова, „Револуционарни пут” је горак, узнемиравајући филм са снажним хипнотичким дејством приче о погрешним потезима и уништеним сновима. Филм са важним поукама, попут ове: „Човек има неколико прилика у животу и, ако их пропусти, једном ће се запитати како је испао споредан”.