Насилан газда, насилан пас

У вишегодишњем проучавању Пенсилванијског универзитета (САД) посвећеном власницима паса који користе поступке сукобљавања или супротстављања у обуци насилних љубимаца, ветеринарски истраживачи су запазили да ће већина ових животиња наставити да буде таква уколико се обука не промени. Истраживање је објављено у најновијем издању часописа „Примењене науке о животињском понашању”.

Истовремено се показало да начини подучавања који не подразумевају супротстављање или су неопредељени, попут додатних вежби или награда, изазивају веома мало агресивних одговора.

Разлог број један због којег власници паса воде своје љубимце широм САД ветеринарима који се баве понашањем животиња јесте да поправи насилно понашање, објашњава Меган Херон, руководилац дотичног изучавања. Наше истраживање, наставља она, обелоданило је да многи методи обуке засновани на сукобљавању – пиљење у животињу, ударање или застрашивање – мало доприносе исправљању нежељеног понашања и могу изазвати насилан одговор.

Научни тим с Факултета ветеринарске медицине (Пенсилванијски универзитет) наводи да ветеринари опште праксе саветују власнике у вези с ризицима који се тичу такве обуке и дају им смернице и написана упутства за безбедно усмеравање понашања. Ветеринари на Одсеку за клиничке студије Меган Херон, Френсис Шофер и Илана Рајснер изучили су 30 ставки за власнике паса који су заказали прегледе посматрања понашања на Ветеринарском факултету. У упитнику је требало да одговоре како су раније поступали у случају насилног понашања, да ли је било позитивних, негативних или неутралних учинака на псеће владање и јесу ли агресивне реакције последица метода које користе. Тражено је, такође, да наведу где су научили технику обуке коју користе.

Од 140 попуњених упитника, најчешће набројани извори препоруке били су „сам” и „дресери”. Неколико начина супротстављајућег обучавања, као што су „ударити или шутнути пса због нежељеног понашања” (43 одсто), „режати на пса” (41), „физички присилити пса да испусти предмет из уста” (39), „окретање пса на леђа и држање” (31), „пиљење у пса” (30), „физички присилити пса да лежи” (29) и „хватање пса за чељуст и дрмање” (26) изазвали су насилан одговор код најмање 25 посто паса на којима су примењени. Уз то, вероватноћа да ће пси доведени у болницу због агресивног понашања према познатим људима реаговати агресивно на неке конфронтационе технике била је већа него у случају оних који су стигли због другачијег понашања.

Дотична студија осветљава ризике дресуре засноване на доминацији, коју су популарном учинили телевизија, књиге и промотори дресуре засноване на кажњавању, наглашава Меган Херон. Ове технике изазивају страх и могу довести до агресије уперене против власника.

Пре него што затраже савет ветеринара, многи власници паса покушају с техникама мењања понашања које предлажу различити извори. Препоруке често обухватају облике дресуре супротстављањем наведеном у овом истраживању које може изазвати застрашено или одбрамбено насилно понашање. Вероватно су корени употребе поникли из идеје да је псећа насилност уткана у потреби за друштвеном доминацијом или недостатку доминације који испољава власник. Присталице таквог приступа у обучавању домаћих животиња предлажу власницима да преузму „алфа” улогу или улогу вође чопора.