Ђинђићева жртва

Атентат на премијера Ђинђића – то, приљежно припремано и прецизно координисано, убиство првог човека државе на радном месту – до дана данашњег није схваћен као атентат на државу и као симболично убиство нације. Насилна смрт Зорана Ђинђића није схваћена као жртвовање које је држава морала да окаје драстично повишеном рационалношћу и одговорношћу. Да је било тако како није било, а могло је бити, данас би Србија била у Европској унији, а ми бисмо у њу имали неупоредиво више поверења. Извори и токови моћи у њој данас би били прозирнији него што јесу. Комеморација свирепо умореном премијеру могла би да се оконча.

Одмах по атентату, изгледало је да држава најзад преузима одговорност и да ће ликвидирати оне структуре моћи у себи и у друштву које су извршиле њено обезглављивање. Уведено је ванредно стање у којем су се грађани осећали слободно, а они нечисте савести говорили су да је оно нелегално. Убиство премијера, међутим, ванредно је стање по себи.

Чинило се тада да ће држава са убијеним премијером решити оне проблеме које није могла да реши са живим, те да ће жртва у својој трагичности проузроковати друштвену катарзу на коју је предуго чекано. Убрзо, све је враћено у пређашње стање. Убиство премијера је сведено на ниво убиства приватног лица, оца и супруга, изгубивши суштински политички значај. Посмртни остаци премијера сахрањени су у Алеји заслужних грађана, а подстакнута друштвена енергија је наново блокирана. Све се окончало суђењем директним починиоцима, а надуставни простор политичке моћи остао је потентан. „Промењени су актери и односи снага, а суштинска својства политичког система још су интензивирана“, да цитирамо из Ђинђићевог текста од пре две деценије „Србија, шта је то?“ (Став, новембар 1989).

У сваком случају, личност Зорана Ђинђића за Србију у транзицији има исти онај значај који, на пример, за Чешку има личност Вацлава Хавела, уколико се, наравно, у обзир узму огромне разлике између данашње Србије и данашње Чешке.

Ђинђић је у политику такође ушао као већ остварени ангажовани интелектуалац „да целокупну енергију улаже у концепт промена“. Пишући о политичким проблемима најпре у Југославији (текстови сабрани у књизи „Југославија као недовршена држава“, 1988), а затим у Србији (текстови поново објављени у збирци „Србија ни на Истоку ни на Западу“, 1996), већ као политички аналитичар, Ђинђић је себе сматрао одговорним за политичка збивања. „Интелектуалци су саучесници у оном што се догађа, било да говоре или да ћуте“, казао је у интервјуу који је предговор поменутој књизи из 1996.

Као и у ангажованим новинским чланцима, Ђинђић је и у својим филозофским делима у потпуности zôon politikon. У њима, он се бави оним теоријским проблемима у чијој сенци цветају/вену и идеологија и реални живот комунизма. „Субјективност и насиље“ (1982), књига је о настанку система у немачкој класичној филозофији, без којег нема ни потоњег система марксизма, а „Јесен дијалектике“ (1987), књига о Карлу Марксу и утемељењу критичке теорије друштва, представља заправо деконструисање марксистичког система.

Дакле, Ђинђић је и у свом филозофском раду увек имао у виду ствар политике, оно „опште добро“, као што је, касније, у својој политичкој делатности имао филозофски став. У политичким анализама није остајао на дескрипцији, него је описану појаву појмио и на тај начин истицао њену суштину. С друге стране, у политици је појмовима (демократија, одговорност, транспарентност, рационалност, процедура, интерес, транзиција) давао смисао конкретне акције. Појам који не садржи акцију, као и акција која се не може појмити, за Ђинђића, као политичара и филозофа, били су бесмислени. Стога је опака грешка што у атентату на њега као премијера није нађен смисао, што овај гнусни чин није појмљен и што из тог поимања није произашла конкретна политичка и друштвена акција.

Као ангажовани интелектуалац, Ђинђић је указивао на привидни садржај појмова идеологије бивших режима (Брозовог, постброзовског и Милошевићевог), који су, пак, продуковали неодговорност, нерационалност и неслободу.

За време социјалистичке федерације, Ђинђић је у својим анализама указао на идеолошке апорије које редукују стварност. Показао је да су идеологија комунизма и појама државе суштински противречни, јер држава би требало да буде јавна, надстраначка ствар, а комунизам је узурпира као облик манифестације своје партије. Указивао је затим на то да комунизам/социјализам спречава спонтану друштвену комуникацију и да намеће идеолошки језик чија је сврха да за одржавање система ствара илузију стварности. Социјализам је уређење системске непрозирности, а са захтевом за метафизичком одговорношћу пред партијом и историјом, он ликвидира суштину одговорности.

Милошевићев режим Ђинђић је прозрео као спој пропале комунистичке и анахроне националистичке идеологије која нацију види као територијалну јединицу. Овај режим, који је узурпирао институције контроле моћи и створио лажни парламентаризам, перманентно продукује сукобе као разлог свог опстанка.

„Тематизовање (...) између осталог значи чињење прозирним“, каже на једном месту Ђинђић. И то је најбоља дефиниција делатности политичког аналитичара и ангажованог интелектуалца, да тематизовањем открива оно што је у појави скривено. Задатак транспарентности извора и дистрибуције моћи, за шта се Ђинђић залагао још пре него што је директно ступио у политику, остао је наш главни политички задатак у транзицији.

На крају, треба рећи и ово. Данас се о Ђинђићевим данима и пословима распредају разне и неугодне приче. Без обзира на све то, с ума не треба сметнути да је премијер убијен због онога што је радио за опште добро, а не за личне интересе, и да је тај трагични догађај још увек на савести нашег друштва без неопходног катарзичног дејства.