Đinđićeva žrtva

Atentat na premijera Đinđića – to, prilježno pripremano i precizno koordinisano, ubistvo prvog čoveka države na radnom mestu – do dana današnjeg nije shvaćen kao atentat na državu i kao simbolično ubistvo nacije. Nasilna smrt Zorana Đinđića nije shvaćena kao žrtvovanje koje je država morala da okaje drastično povišenom racionalnošću i odgovornošću. Da je bilo tako kako nije bilo, a moglo je biti, danas bi Srbija bila u Evropskoj uniji, a mi bismo u nju imali neuporedivo više poverenja. Izvori i tokovi moći u njoj danas bi bili prozirniji nego što jesu. Komemoracija svirepo umorenom premijeru mogla bi da se okonča.

Odmah po atentatu, izgledalo je da država najzad preuzima odgovornost i da će likvidirati one strukture moći u sebi i u društvu koje su izvršile njeno obezglavljivanje. Uvedeno je vanredno stanje u kojem su se građani osećali slobodno, a oni nečiste savesti govorili su da je ono nelegalno. Ubistvo premijera, međutim, vanredno je stanje po sebi.

Činilo se tada da će država sa ubijenim premijerom rešiti one probleme koje nije mogla da reši sa živim, te da će žrtva u svojoj tragičnosti prouzrokovati društvenu katarzu na koju je predugo čekano. Ubrzo, sve je vraćeno u pređašnje stanje. Ubistvo premijera je svedeno na nivo ubistva privatnog lica, oca i supruga, izgubivši suštinski politički značaj. Posmrtni ostaci premijera sahranjeni su u Aleji zaslužnih građana, a podstaknuta društvena energija je nanovo blokirana. Sve se okončalo suđenjem direktnim počiniocima, a nadustavni prostor političke moći ostao je potentan. „Promenjeni su akteri i odnosi snaga, a suštinska svojstva političkog sistema još su intenzivirana“, da citiramo iz Đinđićevog teksta od pre dve decenije „Srbija, šta je to?“ (Stav, novembar 1989).

U svakom slučaju, ličnost Zorana Đinđića za Srbiju u tranziciji ima isti onaj značaj koji, na primer, za Češku ima ličnost Vaclava Havela, ukoliko se, naravno, u obzir uzmu ogromne razlike između današnje Srbije i današnje Češke.

Đinđić je u politiku takođe ušao kao već ostvareni angažovani intelektualac „da celokupnu energiju ulaže u koncept promena“. Pišući o političkim problemima najpre u Jugoslaviji (tekstovi sabrani u knjizi „Jugoslavija kao nedovršena država“, 1988), a zatim u Srbiji (tekstovi ponovo objavljeni u zbirci „Srbija ni na Istoku ni na Zapadu“, 1996), već kao politički analitičar, Đinđić je sebe smatrao odgovornim za politička zbivanja. „Intelektualci su saučesnici u onom što se događa, bilo da govore ili da ćute“, kazao je u intervjuu koji je predgovor pomenutoj knjizi iz 1996.

Kao i u angažovanim novinskim člancima, Đinđić je i u svojim filozofskim delima u potpunosti zôon politikon. U njima, on se bavi onim teorijskim problemima u čijoj senci cvetaju/venu i ideologija i realni život komunizma. „Subjektivnost i nasilje“ (1982), knjiga je o nastanku sistema u nemačkoj klasičnoj filozofiji, bez kojeg nema ni potonjeg sistema marksizma, a „Jesen dijalektike“ (1987), knjiga o Karlu Marksu i utemeljenju kritičke teorije društva, predstavlja zapravo dekonstruisanje marksističkog sistema.

Dakle, Đinđić je i u svom filozofskom radu uvek imao u vidu stvar politike, ono „opšte dobro“, kao što je, kasnije, u svojoj političkoj delatnosti imao filozofski stav. U političkim analizama nije ostajao na deskripciji, nego je opisanu pojavu pojmio i na taj način isticao njenu suštinu. S druge strane, u politici je pojmovima (demokratija, odgovornost, transparentnost, racionalnost, procedura, interes, tranzicija) davao smisao konkretne akcije. Pojam koji ne sadrži akciju, kao i akcija koja se ne može pojmiti, za Đinđića, kao političara i filozofa, bili su besmisleni. Stoga je opaka greška što u atentatu na njega kao premijera nije nađen smisao, što ovaj gnusni čin nije pojmljen i što iz tog poimanja nije proizašla konkretna politička i društvena akcija.

Kao angažovani intelektualac, Đinđić je ukazivao na prividni sadržaj pojmova ideologije bivših režima (Brozovog, postbrozovskog i Miloševićevog), koji su, pak, produkovali neodgovornost, neracionalnost i neslobodu.

Za vreme socijalističke federacije, Đinđić je u svojim analizama ukazao na ideološke aporije koje redukuju stvarnost. Pokazao je da su ideologija komunizma i pojama države suštinski protivrečni, jer država bi trebalo da bude javna, nadstranačka stvar, a komunizam je uzurpira kao oblik manifestacije svoje partije. Ukazivao je zatim na to da komunizam/socijalizam sprečava spontanu društvenu komunikaciju i da nameće ideološki jezik čija je svrha da za održavanje sistema stvara iluziju stvarnosti. Socijalizam je uređenje sistemske neprozirnosti, a sa zahtevom za metafizičkom odgovornošću pred partijom i istorijom, on likvidira suštinu odgovornosti.

Miloševićev režim Đinđić je prozreo kao spoj propale komunističke i anahrone nacionalističke ideologije koja naciju vidi kao teritorijalnu jedinicu. Ovaj režim, koji je uzurpirao institucije kontrole moći i stvorio lažni parlamentarizam, permanentno produkuje sukobe kao razlog svog opstanka.

„Tematizovanje (...) između ostalog znači činjenje prozirnim“, kaže na jednom mestu Đinđić. I to je najbolja definicija delatnosti političkog analitičara i angažovanog intelektualca, da tematizovanjem otkriva ono što je u pojavi skriveno. Zadatak transparentnosti izvora i distribucije moći, za šta se Đinđić zalagao još pre nego što je direktno stupio u politiku, ostao je naš glavni politički zadatak u tranziciji.

Na kraju, treba reći i ovo. Danas se o Đinđićevim danima i poslovima raspredaju razne i neugodne priče. Bez obzira na sve to, s uma ne treba smetnuti da je premijer ubijen zbog onoga što je radio za opšte dobro, a ne za lične interese, i da je taj tragični događaj još uvek na savesti našeg društva bez neophodnog katarzičnog dejstva.