Кнежевина Београд

Шта рећи „на нашем језику“ поводом текста познате хрватске списатељице Славенке Дракулић, објављеног у суботњем Културном додатку „Политике“ под насловом: „Зашто се нисам вратила у Београд“. Осим, дођи Славенка, недостајеш нам. Или, заборави...

И данас је Београд заводљив мултиетнички град. Прави рај за писце. И није злопамтило. Отворен, слободан град. Зато га и зовем Кнежевина Београд. Истина, мало је оронуо и зарозан, прљав и сиромашан. Рањен, у срцу Европе, бомбама са осиромашеним уранијумом, од којих умиру наша деца. Иста она наша деца, која у понижавајућим дугим редовима чекају пред страним амбасадама за визе...

Београд, у коме и ми лагано али сигурно умиремо, заражени „културом смрти“. Али, да се не лажемо, то је болест модерног доба, нашег глобалног села. Она се на Балкану само боље види и јаче чује. На Балкану, где са „вишком историје“ има и вишка емоција, и љубави и мржње. И „Бола“ Дирасове, и туге наравно.

Уосталом, списатељица Славенка Дракулић, као уметница која дуго живи на Западу, добро зна да модеран свет не воли више живот. И све мање воли и поштује Другог. А нарочито не тамо неког сиромашног, дивљег рођака, који је умислио да треба да буде свој, слободан, и да сам одлучује о својој судбини. Шта нам је онда чинити, могу ли нас уметност, лепота и истина спасти!? После свега што смо једни другима учинили, после свих наших сеоба, деоба, ратова и злочина!?

Београд је град лепих жена и занимљивих мушкараца. Једна моја пријатељица из Будимпеште, списатељица и професорица књижевности, Мађарица и католикиња, на питање шта јој се допада у Београду рекла ми је: „Београд је еротичан град, у њему се увек осећам као Жена.“

Београд на размеђи светова, Истока и Запада, на ушћу две прекрасне велике реке Саве и Дунава, даровао је људима тај осећај за дерт, за уживање. Даровао им је велику осетљивост за уметност. Осетљивост за лепоту, слободу и истину. И зато га зовем Кнежевина Београд.

Београд није досадан и стерилан град. Подсећа ме на оне раскалашне медитеранске градове, у којима важи правило „живи сада и умри млад”... У њему се искрено друже и лудо забављају и странци и домороци, и она хорда пролазника, коју називају туристима. Млади Словенци су нас потпуно окупирали. Њима визе нису потребне. Викендом и празником друже се и лудују са нашом децом по сплавовима и приватним журкама. Иако је оронуо и сиромашан, помало фрустриран, Београд, је остао господски, гостопримљив град. Можда је најгори према својима...

Београд, после свега што му се догодило, скупља снагу и припрема се да поново постане „Златан град“, Мека уметника и спортиста, који му дају изузетан шарм. Да се не лажемо, то и хрватска списатељица Славенка Дракулић добро зна, Београд је био и остао једина метропола на Балкану. Увек отворен и слободан град! И зато га волим и зовем Кнежевина Београд.

Кнежевина Београд, у којој има места и за грешнике и за свеце. И за светице, попут хрватске списатељице Славенке Дракулић.

У двадесет година, са падом Берлинског зида и распадом Еx Yu, свашта смо преживели. На Балкану, где је свих ових година, живот био најјефтинија роба! А ми само полигон за разна господарења и експерименте.

Преживећемо ми, и црно-бели свет Славенке Дракулић и „прљаве и зле Србе“ и зло које нас је снашло. Ако ми и наша невина деца не можемо у Европу, ништа зато, свет ће долазити код нас. Предлажем да пружимо нашој деци, рођеној деведесетих, право и привилегију, уместо кастрирајућег туторства, да сама одаберу час, када ће нас, нас њихове родитеље, питати и много тежа питања од оног ,„зашто чекају у реду за визе пред страним амбасадама“. За име Бога, па та деца, ти млади Срби, које је списатељица Славенка Дракулић срела у Маријанштрасе и на конференцији у Бечу, нису били ни рођени почетком деведесетих, када смо ми почели наше ратове... И тај део њеног текста мирише на говор мржње, на расизам. Човек који не зна, није крив! Човек који не зна, није одговоран!

Кнежевина Београд, свих ових година, стоички прима ударце и бљувотине, разних провинцијских интелектуалаца, писаца, који у својим књигама, текстовима, интервјуима, намерно заборављају да – народи нису криви, да градови нису криви... зато пишем овај текст. Они су, и онда и сада, у огледалима Београда упорно тражили свој лик. У распрслим огледалима данас ништа се више не види тако чисто и јасно. За то време, њихове књиге слободно се продају и штампају у Београду, њихови текстови и интервјуи објављују се у београдским новинама. И ја се радујем због тога, јер браним Београд као отворен и слободан град. У коме никоме не пада на памет да спаљује њихове књиге, као што су они спаљивали наше, почетком деведесетих...

Оптужити Београд, као јединог грешника, за крвави распад Еx Yu, најблаже речено, кукавички је. Не уважава стварност, не поштује истину. И није достојно једног интелектуалца, а нарочито не уметника, и његовог ангажмана у времену у коме живи. Да будем веома јасна, не пада ми на памет да браним и амнестирам ни наше ни њихове – злочинце! Као ни злочине међународне заједнице. За љубав, као и за рат, потребно је најмање двоје. А троје, то је тек сјајно друштво вредно узбудљивог „вишка историје“.

Истина нас може исцелити. И како то иначе бива у животу, истина никад није само на једној страни. Место са кога неко посматра неки догађај, феномен, најчешће одређује његову мисао и намеру.

Заменити Берлински зид Београдским зидом, како то чини у свом тексту хрватска списатељица Славенка Дракулић, људска је, интелектуална и политичка подвала. Њен текст је на терену идеологије, политике, задатка. Приграбити за себе божанску позицију, позицију јединог судије, јединог тумача истине и јединог чувара савести човечанства, позиција је надменог, неодговорног, нарцистичког субјекта. Или, плаћеника.

Зато текст даровите хрватске скандалмајсторке и даровите списатељице читам искључиво као снајперски пуцањ и још један неуспео покушај да се Београду још једном, као много пута пре тога, навуче лудачка кошуља, да се забави сам собом. Како никоме не би пало на памет да на десетогодишњицу бомбардовања Београда и Србије пита – зашто су нас бомбардовали у срцу Европе? Рез на срцу Европе!

Велика дама српске књижевности Исидора Секулић, прва жена академик у Срба, написала је: „Прави разговор је дијалог. Говор монолог води у тиранију и самовлашће, у диктатуру. Размена мишљења је услов за сваку љубав, пријатељство, за прави дијалог...“

Монолог увек претходи смрти. Један мој пријатељ, Хрват и католик, нажалост није више жив, сагорео је на распећу распада Еx Yu, Дон Бранко Сбутега из Котора. Записао је у својој књизи: „Куросавин немир свијета“, коју је у Београду објавила моја маленкост (Плави јахач) следеће:

 „Дијалогом се могу премостити и највеће раздаљине, каква је раздаљина између завађене браће. Та раздаљина је у нашем срцу. Све друге раздаљине, у ово наше доба глобалних комуникација, занемарљиве су. И простор и време.“

 Зато, не чекај да неко први крене. Обриши ти прву сузу човеку који пати. Сагради ти први мост, срушен између завађене браће. А мостови су увек наша чежња за другима...