Одисеј и Војцек, ратни ветерани

„Војцек” је настао 1836/37. године. То је прича о мирнодопском војнику Францу Војцеку који зарађује као заморче у научним експериментима. У једном тренутку, он сазнаје за прељубу своје жене Мари. Изгубивши последње упориште на овом свету, љубав, Војцек губи разум и у наступу љубоморе чини злочин – убија своју жену.

„Хинкеман” је настао готово један век касније, у време експресионизма, али под великим утицајем управо Бихнеровог „Војцека”. Хинкеман је повратник из рата, инвалид који је, након повреде коју је задобио у рату, остао импотентан. У жељи да заради новац у тешким послератним временима, запошљава се као циркуска атракција – Хомункулус: Човек Медвед. Његова тачка: да живим пацовима прегриза гркљан и сиса крв пред гладним очима поштоване публике. Деградација лика је комплетна када сазнаје за прељубу своје жене Грете која остаје трудна са његовим најбољим пријатељем.

У оба комада доминантна је слика кастрираног мушкарца. У оба случаја неверства жене се појављују као последица кастрације које је друштво већ извршило над појединцем.

Међу аутентичним исповестима ратних војних инвалида у представи је и ова, коју говори главна глумица: Ја сам Сава Здравковић. Ратни инвалид сам постао марта 1992. године од експлозије мине, при чему сам изгубио обадве шаке, десно око, оштећење вилице, претрпео сам оштећење кичме и оштећење доњих екстремитета, где је оштећена фибула, све, и трајно оштећење ноге које је непоправљиво.

Као што је то приметио психолог Центра за трауму Владан Беара, мит о Одисеју је прва прича о ратном ветерану и повратнику из рата.

Одисеј се, као многи међу нама, правио луд како би избегао мобилизацију. Био је раскринкан и морао је у рат.

Након 10 година проведених у рату у којем је радио и што се сме и што се не сме, Одисеј је једнако дуг период провео у покушају да се врати на своју Итаку. Најдужи период, читавих седам година, боравио је код Калипсо код које је кратио време тако што јој је причао о рату. Био је њен заробљеник, а да то можда није ни знао. Она му је нудила бесмртност, а он је није хтео.

Није без разлога било толико дуго потребно Одисеју да се врати из рата. Повратници из рата живе свој живот у неком лимбу, између живота и смрти, између неба и земље. Сви око њих су убеђени да је рат завршен и увелико су га заборавили, док они безуспешно покушавају да докажу да рат и даље траје и да не могу да га забораве. Не зато што не желе, већ зато што су заробљени од стране Калипсо, која им не да да га наставе.

„Војцек” је настао према истинитом догађају. За изградњу приче Бихнер се послужио судским извештајем о убиству које је починио извесни Јохан Кристијан Војцек. Он је, болујући од делимичног душевног оштећења, из љубоморе ликвидирао Јохану Вуст, и, након три године робије, био обешен. То је први пут у историји позоришта да је документарни материјал из свакодневног живота коришћен за драмско дело. Тај поступак ће инаугурисати тек XX век са Пискатором, Мејерхољдом, Брехтом, па и Толером. Толер у виду слогана употребљава наслове из новина са истим циљем као и Бихнер који материјале из стварности користи да би, у складу са својим радикалним политичким ставовима, на што убојитији начин упутио оштру критику друштву.

У предговору Целокупних дела Георга Бихнера која је сама приредила и превела, Дринка Гојковић каже: „Бихнер је знатно пре но што се то осећање озбиљније дефинисало, ухватио и прецизно формулисао слику једног дубоко уздрманог света у којем се главни судар више не одиграва између занавек датих позитивних и негативних вредности, него између приватне, појединачне људске патње и цинично равнодушног хаоса насупрот њој.”

Полазна основа за прављење представе била је та што њени аутори примећују духовну и друштвену импотенцију у Србији данас. То је дијагноза нашег друштва без обзира на то како се манифестовала, као агресивно испољавање моћи или кроз суштинску немоћ појединца.

Као генерација која долази, питамо се: Где су учесници свих ратова кроз које смо прошли? Шта се дешава са њиховим породицама? Како изгледа њихова стварност? Да ли је пронађен пут за њихову реинтеграцију у друштво или су они препуштени сами себи?

Чини се да је њихов положај постао табу тема о којој јавност нема никакав став.

Исповест глумца у представи: Ја имам брата од тетке који је старији од мене 15-16 година. Он је био у рату ’92, ’93, не знам. И сећам се, када се вратио, после два месеца, да четири месеца није причао ни са ким и сећам се, када бих долазио код тетке, да су ми забрањивали да улазим код њега у собу.

Један мој пријатељ је једном рекао: „У Србији је транзиција изговор за импотенцију”. Транзиција је дошла у политику из религије. Позната је концепција прелазног периода из космологије. За нашег светски признатог геофизичара Милутина Миланковића, транзиција је прелазни период између два ледена доба. За нашу власт, такође. За такву концепцију стварности, од какве је важности судбина повратника из рата? Или било кога другог, кад смо већ код тога.

Књига „Мушке фантазије” немачког социолога Клауса Тевелејта узнемирујућа је анализа фантазија које су преокупирале групу мушкараца који су играли кључну улогу у порасту нацизма између два светска рата. Аутор се бави групом официра фрајкора, добровољачке протофашистичке војске, али фокус интересовања аутора није њихов став о рату, већ њихов однос према жени. Тевелејт показује како је мушки идентитет официра формиран страхом од жене који се затим може довести у везу с њиховим агресивним расизмом и антикомунизмом. Период о коме говори књига „Мушке фантазије” је период у коме се одиграва радња драме „Хинкеман”.

У раду на представи поставили смо себи следећа питања: На који начин рат угрожава однос између мушкарца и жене? Ко је агресор, а ко суштинска жртва? И није ли импотенција мушкарца, заправо, смрт жене?

Грета: „Ја сам само сирота жена, а живот је тако замршен”. Мушка идеализација жене, која има своје корене у католичком култу девице, има своје нужно исходиште – разочарање, које затим доводи и до убиства.

Посттрауматски поремећај код ратних ветерана се јавља као последица трауматских искустава из рата. Некад се јави убрзо након трауматизовања, некада након више година. Ако се не превазиђе, настаје посттрауматски стресни поремећај (ПТСП).

Неки од симптома ПТСП-а су: раздражљивост, деперсонализација, панични напади, фобија, анксиозност, дисоцијација, флешбекови, ноћни кошмари, социјална фобија, депресија, несаница, осећање кривице, психогена амнезија, нарушено физичко здравље, доживљај бесперспективности...

Напад панике долази у тренуцима када особа верује да је у озбиљној опасности, да мора одмах да се смири иначе ће се десити неки ужас – полудеће, умреће, доживеће шлог, осрамотиће се и бити одбачен од свих. Неки ветерани стрепе да ће, уколико напетост порасте, изгубити контролу над својим понашањем и почети да убијају људе око себе, да ће напасти неког од својих укућана или чак да ће себи нешто урадити.

Трауматизована особа стално преживљава догађај, сања га, мисли на њега, често против своје воље.

Исповест ратног ветерана: Сањам да се рвем и гушам с полицајцем, одједном сам се пробудио и видим да давим сопствену жену. Сирота, сва је била убледела.

Представа „Случај Војцек – Хинкеман” завршава се убиством жене.