Дизниленд стварнији од стварности

Од нашег дописника из Вашингтона

Потпуно супротно митологији туберкулозе, рак истерује дух, преображава оболелу особу у пуку материју… Пацијенти оболели од рака, болести модерног доба, остављени су на милост и немилост одметнутих ћелија које се непрекидно репродукују. У процесу који биомедицина додатно оснажује, тумор заправо замењује особу, особа постаје тумор.

Тако за „Политику”, парафразирајући недавно преминулу Сузан Зонтаг и њену књигу „Болест као метафора” говори Дејвид Морис, амерички академски професор, који је по други пут у животу, пре седам година напустио угодно и сигурно место на Универзитету Вирџинија, како би све своје време посветио писању.

Једну од његових књига, „Култура и болест у постмодерно доба” (написану пре једне деценије), недавно је објавио београдски „Клио”. За Американца који се сопственим заслугама попео до места универзитетског професора, потпуно је неуобичајено да са њега добровољно сиђе и повуче се у кућу да би се, уз пуцкетање ватре из камина, посветио несигурном креативном трновитом путу. Али зато Дејвид Морис има неограничено време за разговор и размену идеја. „Питајте ме шта год хоћете, хајте да дебатујемо”, каже овај средовечни, проседи, витки и добродржећи Американац, и тако се увршћује међу ретке људе који у ово постмодерно доба имају неограничено времена и воље за обичан људски разговор. Жели да разјасни да је Сузан Зонтаг као јавна фигура, књижевница и филозоф либерално леве оријентације, која је боловала од рака (и умрла у Њујорку 2004) желела да „болест ослободи њеног културолошког багажа, да је очисти од мита и метафора и сведе је на пуки биолошки процес”. За Сузан Зонтаг, истина о болести је у науци, а не у култури и миту. Дејвид Морис, међутим, управо верује у супротно.

 „Обиље доказа указује да културолошка значења, онако како их прихватамо и објашњавамо у складу са нашим личним уверењем, мењају ток и суштину болести. Веровања и осећања се увек уплићу у комплексне неуролошке карике. Ако верујемо да је узрок наше главобоље тумор у мозгу, онда ће овај ужас у нашој глави утицати не само на квалитет нашег живота већ и на саму болест.

Можда бисмо се могли сложити с Вама, али само када је реч о душевним обољењима, међу којима депресију убрајате у најтипичнију болест постмодерног доба?

Препоручио бих свима који се занимају за ову тему да прочитају опис депресије коју у својим мемоарима из 1990. даје амерички романсијер Вилијам Стајрон. Депресија је најнижа тачка кад све што у животу има неку вредност – слава, породица, литература, сам живот и његов смисао – губи значење. То је биокултурално урушавање вредности, огромна семантичка и психофизичка пустиња… Њена језива аутентичност је у савршеној супротности са свим чему се наша постмодерна култура диви. Депресија укида нашу љубавну везу са брзином, оболелог доводи у стање непокретности, налик коми, ствара бескорисну тмину без задовољства. Ова црна рупа у себе увлачи сваку ведрину и радост. Зато је називам најтипичнијом у ери постмодернизма. Јер та једна једина болест зауставља читав животни стил овог времена: урадити све, имати све.

Имате своју дефиницију америчке нације, зашто мислите да је то данас нација болесних?

Ми Американци волимо себе да описујемо као нацију имиграната, и склони смо да се предамо миту о Старом и Новом свету. Болест, наравно, по дефиницији припада Старом свету, том митском месту које имигранти напуштају да би пронашли бољи живот у Новом свету. Американци, по мом мишљењу, појам болести сматрају некако „неамеричким”. Тај нас појам узнемирава, као да је нама имигрантима Новог света савршенство због непажње некако исклизнуло. А статистички подаци су отрежњујући: и после деценија биохемијских истраживања свака четврта америчка смрт настаје услед рака, ми смо нација која гута милионе пилула верујући да су оне чудотворне, јер тако нас уче на рекламама… Шта да кажем о култури брзе хране, аутопутева, супермаркета…

Не, реците нам нешто о Дизниленду у постмодерном контексту?

Ред је да се позабавимо парадоксом у коме реално није више реално. Дизниленд је добра метафора за описивање културе која се заснива на симулацији. Вештачка Дизнијева џунгла, на пример, сажима на малом простору осећај џунгле веће од стварне амазонске прашуме. Исто тако, пилоти се у својим компресованим симулаторским кабинама обучавају за све врсте непредвиђених изненађења. Немогуће је ове симулације разлучити од стварних катастрофа опасних по живот. Ти пилоти, као и они који се нађу у згуснутој реалности Дизниленда, пролазе кроз савршену симулацију. Права Америка или права пилотска кабина постају на неки начин мање стварне од ових симулација постмодерне Америке. Другим речима, Америка као Дизниленд јесте земља хиперреалног, где су фантазије толико неодољиве да реалност не може да их достигне.

У један од мегатрендова данашње Америке убрајају се и „хосписи”, домови за оне који умиру, и којима нема лека, како то смештате у постмодерно доба где је фантазија реалнија од реалности?

Познати су вам различити ритуали у вези са умирањем у различитим културама. Доминантна америчка културна традиција умирања позајмљена је са Дивљег запада. Тамо јунак пада погођен рафалним пљуском, борећи се до самог краја. Умрети на прави начин, по америчкој нарацији, значи опирати се умирању по сваку цену и до последњег тренутка. Хосписи су смишљени за другачији начин умирања. Они подразумевају прихватање скоре смрти и вољу да се умре у свесном стању. Циљ хосписа је да се смање нерелевантне медицинске интервенције и да се истовремено умирућем пружи подршка, комфор и могућност да достојанствено умре. Значи, пацијент улази у хоспис свестан да у њему нема ни лечења ни излечења, већ само бриге. Хоспис, рекао бих, пружа постмодернистичку контрапричу о умирању.

И да ли су се Американци навукли на ту нову причу, тако различиту од изненадне погибије у каубојским филмовима?

Културна традиција споро изумире: ми смо навикли да губимо живот са чизмама на ногама. Иако сви неизлечиви пацијенти старији од 65 година у Америци имају право да последњих шест месеци свог живота проведу бесплатно у хоспису, припремајући се за смрт, само се мали број њих одлучује на ову погодност. Велика већина одлази у хоспис тек једанаест дана пред коначни издисај, када све погодности ове службе више не могу да дођу до свог пуног изражаја. Конфузија и даље прати последње дане живота. 

Разумљиво је што данас у постмодерном добу један од највећих живих америчких писаца Дон деЛило брани тезу да књиге треба да имају „отворени крај”?

У свету насумичних догађаја, неизвесности и хаоса, било би интелектуално и уметнички непоштено писати књиге са закључком. Ко је тај моћник који ће да одреди или да каже да је било које дешавање, сем игре која се игра по строгим правилима и сатницама, заиста завршено. Време постмодерности је време у коме су крајеви постали немогући.