Шверц оружја, словеначки посао века (2)

Од нашег сталног дописника
Љубљана – Подробну документацију о кретању финансија у тој "привредној грани" словеначког МУП-а криминалисти нису нашли никад, а откривен је тек мали део оружја спремљеног за лиферовање борцима Алије Изетбеговића. Порекло тог оружја се везује за Николаса Омана, аустралијског држављанина словеначког порекла, тада власника фирме "Орбал маркетинг сервисиз ЛТД". На основу рачуна достављеног словеначком МУП-у од 25. 1. 1992. види се да је само у тој пошиљци Оман званичној Љубљани дотурио 13.000 калашњикова са 13 милиона метака, 9.300 пиштоља типа "макаров" са пет милиона метака, 2.000 зимских униформи и тринаест минобацача од 120 милиметара. Оман је за све то наплатио Бавчару, 8.354.100 долара, а оружје је набавио у некадашњој Источној Немачкој. Наоружање је даље продато Хрватској, а зимске униформе Сарајеву.

Мариборска веза

Бавчар је касније тврдио да МУП није учествовао у препродаји оружја, иако су га обелодањени документи демантовали уз откриће да је полиција муштеријама из Хрватске и Босне (у тада откривеним траншама) продала оружје у вредности од најмање 5,7 милиона америчких долара. Из документа који је словеначкој полицији уступио Ц. Дафермиос из предузећа "Шкорпион интернешенел сервисиз" из Панаме, види се да је Бавчарева полиција редовно пазарила од Омана, упркос инциденту када је Оман одбио да словеначком министарству одбране испоручи наручене противавионске ракете. Нису ретки ни записи о поклонима, типа: "Ајде да им дамо још неку зољу, па смо им стварно и дали, џабе!".

Афера о трговини оружјем "пукла" је у лето 1993, а прве информације је објавила "Младина" када је тадашњи министар одбране Јанша лично "пронашао" контејнере са око 120 тона оружја у Марибору. Јанша је сазвао новинаре и за шверц оружја у наводно приватној режији оптужио Кучана; спектакуларно откриће 20 контејнера десило се, заправо, јер су се "заглавили" на мариборском аеродрому пошто је Туђман одбио да отвори коридор како би Словенија наоружала "непријатеље", што је Јанша искористио за дискредитацију политичких противника у земљи.

Две године касније процурела је срж "мариборске везе", када је (прва) словеначка парламентарна комисија саслушала босанског дипломату Хасана Ченгића, изасланика министарства одбране БиХ. Ченгић је потврдио да је оружје "пронађено" у Марибору власништво босанске владе и да је плаћено тврдом валутом словеначким политичарима. Објаснио је да је због ембарга на увоз оружја за све републике бивше СФРЈ, укључујући и Словенију, шверцерски канал преко Марибора отворила словеначка влада (у време премијера Алојза Петерлеа) на захтев босанске владе у Сарајеву, а све је рађено под "фирмом хуманитарне помоћи".

Транспорт оружја, који је од почетка 1991. ишао преко Јанше и словеначког министарства одбране, током наредних година постаје прескуп због високих провизија, па тај вид "хуманитарне помоћи" преузима конкуренција из Бавчаревог МУП-а. У посредовању оружја, које је надзирао троугао Јанша–Бавчар–Кучан, обављен је промет, према сведочењу "инсајдера", у висини од најмање 200 милиона до око пола милијарде евра, а само из Кочевске реке је партнерима на југу изручено преко 800 тона војног "материјала". Босанска влада је само у делу трансакција са службеном Љубљаном посредницима платила више од 36 милиона марака, што није ни десетина вредности укупног словеначког посла 20. столећа, јер је знатно више оружја продато Хрватској.

Јанша у последњем обраћању нацији није објашњавао где је нестао новац, иако је утврђено да тих пара нема у државној каси. Бирачима преостаје да докуче какве су провизије стрпали у џеп државни функционери, а није на одмет додати и да су многи из Јаншине номенклатуре у међувремену подигли лепе куће или отворили фенси кафане. Међу учесницима у препродаји оружја 1991–1993. Празник помиње и актуелног министра полиције Драгутина Матеа "у оно време сарадника одељења ВОМО-а". То је епилог приче о "несебичној помоћи" Словеније "политичким савезницима" на Балкану.

-----------------------------------------------------------

Политичари у шаху

Митја Клавора, некадашњи шеф криминалистичке полиције, поводом Празникове књиге опомиње да ће актерима препродаје оружја "љага од трговине смрћу остати до краја живота", док Споменка Хрибар, публициста то пореди са послератним ликвидацијама 1945. "Онај, ко носи такво морално бреме, покушава да контролише медије, а људе који о томе ишта знају – да присили да ућуте; наравно, за такав подухват мора имати новац, како би успео", каже Хрибар и подвлачи да иако у држави званично нема писаних докумената који би потврдили обим шверца оружја, то не значи да ти документи не постоје у центрима моћи у иностранству, па словеначке политичаре "који се помињу у тим извештајима, страна политика држи у шаху".

-----------------------------------------------------------

Метак за петролеј

Карактеристичан пример је шверц оружја из складишта у Ложници, где су камиони јула 1991. натоварили војни материјал и одвезли у Хрватску, што је био бравурозан потез с обзиром на то да је у то време "Словенија ратовала са Југославијом". Јанша је са генерал-пуковником и командантом Збора народне гарде (ЗНГ) Томиславом Месићем утаначио продају експлозива и оружја (око 320 ракета од 128 мм за М63, 33.600 тротилских метака по 200 грама, 84 тротилских метака од четири килограма, 1.032 мине типа ТМА-3, 35.152 метка од 12,7 мм, 16.400 мина ПАМ-1, па 189 ракета "оса"...). Испорука је обухватала око 10 одсто "робе" из Ложнице, а тај пазар је тада уредно укњижен о чему сведочи предрачун који је 13. јула 1991. на адресу ЗНГ послао Јаншин саветник Лудвик Звонар "тежак" око седам милиона немачких марака, које су исплаћене на рачун фирме CRANEX AG, конто 155.365.01, у банци Лоyдс у Цириху, Швајцарска. Касније је министар хрватске одбране Мартин Шпегељ тврдио да је Љубљана "џабе" давала робу Загребу, али како ту "легенду" словеначка јавност није прогутала, овдашњи политичари су се прали да су у замену за мине испословали нафту. Шпегеља су демантовали касније објављени документи, а размена "метак за петролеј" никад није доказана. Будући да је у оптицају био кеш, траг новца је готово немогуће иследити.