Šverc oružja, slovenački posao veka (2)

Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana – Podrobnu dokumentaciju o kretanju finansija u toj "privrednoj grani" slovenačkog MUP-a kriminalisti nisu našli nikad, a otkriven je tek mali deo oružja spremljenog za liferovanje borcima Alije Izetbegovića. Poreklo tog oružja se vezuje za Nikolasa Omana, australijskog državljanina slovenačkog porekla, tada vlasnika firme "Orbal marketing servisiz LTD". Na osnovu računa dostavljenog slovenačkom MUP-u od 25. 1. 1992. vidi se da je samo u toj pošiljci Oman zvaničnoj Ljubljani doturio 13.000 kalašnjikova sa 13 miliona metaka, 9.300 pištolja tipa "makarov" sa pet miliona metaka, 2.000 zimskih uniformi i trinaest minobacača od 120 milimetara. Oman je za sve to naplatio Bavčaru, 8.354.100 dolara, a oružje je nabavio u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj. Naoružanje je dalje prodato Hrvatskoj, a zimske uniforme Sarajevu.

Mariborska veza

Bavčar je kasnije tvrdio da MUP nije učestvovao u preprodaji oružja, iako su ga obelodanjeni dokumenti demantovali uz otkriće da je policija mušterijama iz Hrvatske i Bosne (u tada otkrivenim tranšama) prodala oružje u vrednosti od najmanje 5,7 miliona američkih dolara. Iz dokumenta koji je slovenačkoj policiji ustupio C. Dafermios iz preduzeća "Škorpion internešenel servisiz" iz Paname, vidi se da je Bavčareva policija redovno pazarila od Omana, uprkos incidentu kada je Oman odbio da slovenačkom ministarstvu odbrane isporuči naručene protivavionske rakete. Nisu retki ni zapisi o poklonima, tipa: "Ajde da im damo još neku zolju, pa smo im stvarno i dali, džabe!".

Afera o trgovini oružjem "pukla" je u leto 1993, a prve informacije je objavila "Mladina" kada je tadašnji ministar odbrane Janša lično "pronašao" kontejnere sa oko 120 tona oružja u Mariboru. Janša je sazvao novinare i za šverc oružja u navodno privatnoj režiji optužio Kučana; spektakularno otkriće 20 kontejnera desilo se, zapravo, jer su se "zaglavili" na mariborskom aerodromu pošto je Tuđman odbio da otvori koridor kako bi Slovenija naoružala "neprijatelje", što je Janša iskoristio za diskreditaciju političkih protivnika u zemlji.

Dve godine kasnije procurela je srž "mariborske veze", kada je (prva) slovenačka parlamentarna komisija saslušala bosanskog diplomatu Hasana Čengića, izaslanika ministarstva odbrane BiH. Čengić je potvrdio da je oružje "pronađeno" u Mariboru vlasništvo bosanske vlade i da je plaćeno tvrdom valutom slovenačkim političarima. Objasnio je da je zbog embarga na uvoz oružja za sve republike bivše SFRJ, uključujući i Sloveniju, švercerski kanal preko Maribora otvorila slovenačka vlada (u vreme premijera Alojza Peterlea) na zahtev bosanske vlade u Sarajevu, a sve je rađeno pod "firmom humanitarne pomoći".

Transport oružja, koji je od početka 1991. išao preko Janše i slovenačkog ministarstva odbrane, tokom narednih godina postaje preskup zbog visokih provizija, pa taj vid "humanitarne pomoći" preuzima konkurencija iz Bavčarevog MUP-a. U posredovanju oružja, koje je nadzirao trougao Janša–Bavčar–Kučan, obavljen je promet, prema svedočenju "insajdera", u visini od najmanje 200 miliona do oko pola milijarde evra, a samo iz Kočevske reke je partnerima na jugu izručeno preko 800 tona vojnog "materijala". Bosanska vlada je samo u delu transakcija sa službenom Ljubljanom posrednicima platila više od 36 miliona maraka, što nije ni desetina vrednosti ukupnog slovenačkog posla 20. stoleća, jer je znatno više oružja prodato Hrvatskoj.

Janša u poslednjem obraćanju naciji nije objašnjavao gde je nestao novac, iako je utvrđeno da tih para nema u državnoj kasi. Biračima preostaje da dokuče kakve su provizije strpali u džep državni funkcioneri, a nije na odmet dodati i da su mnogi iz Janšine nomenklature u međuvremenu podigli lepe kuće ili otvorili fensi kafane. Među učesnicima u preprodaji oružja 1991–1993. Praznik pominje i aktuelnog ministra policije Dragutina Matea "u ono vreme saradnika odeljenja VOMO-a". To je epilog priče o "nesebičnoj pomoći" Slovenije "političkim saveznicima" na Balkanu.

-----------------------------------------------------------

Političari u šahu

Mitja Klavora, nekadašnji šef kriminalističke policije, povodom Praznikove knjige opominje da će akterima preprodaje oružja "ljaga od trgovine smrću ostati do kraja života", dok Spomenka Hribar, publicista to poredi sa posleratnim likvidacijama 1945. "Onaj, ko nosi takvo moralno breme, pokušava da kontroliše medije, a ljude koji o tome išta znaju – da prisili da ućute; naravno, za takav poduhvat mora imati novac, kako bi uspeo", kaže Hribar i podvlači da iako u državi zvanično nema pisanih dokumenata koji bi potvrdili obim šverca oružja, to ne znači da ti dokumenti ne postoje u centrima moći u inostranstvu, pa slovenačke političare "koji se pominju u tim izveštajima, strana politika drži u šahu".

-----------------------------------------------------------

Metak za petrolej

Karakterističan primer je šverc oružja iz skladišta u Ložnici, gde su kamioni jula 1991. natovarili vojni materijal i odvezli u Hrvatsku, što je bio bravurozan potez s obzirom na to da je u to vreme "Slovenija ratovala sa Jugoslavijom". Janša je sa general-pukovnikom i komandantom Zbora narodne garde (ZNG) Tomislavom Mesićem utanačio prodaju eksploziva i oružja (oko 320 raketa od 128 mm za M63, 33.600 trotilskih metaka po 200 grama, 84 trotilskih metaka od četiri kilograma, 1.032 mine tipa TMA-3, 35.152 metka od 12,7 mm, 16.400 mina PAM-1, pa 189 raketa "osa"...). Isporuka je obuhvatala oko 10 odsto "robe" iz Ložnice, a taj pazar je tada uredno uknjižen o čemu svedoči predračun koji je 13. jula 1991. na adresu ZNG poslao Janšin savetnik Ludvik Zvonar "težak" oko sedam miliona nemačkih maraka, koje su isplaćene na račun firme CRANEX AG, konto 155.365.01, u banci Loyds u Cirihu, Švajcarska. Kasnije je ministar hrvatske odbrane Martin Špegelj tvrdio da je Ljubljana "džabe" davala robu Zagrebu, ali kako tu "legendu" slovenačka javnost nije progutala, ovdašnji političari su se prali da su u zamenu za mine isposlovali naftu. Špegelja su demantovali kasnije objavljeni dokumenti, a razmena "metak za petrolej" nikad nije dokazana. Budući da je u opticaju bio keš, trag novca je gotovo nemoguće islediti.