Чвр­ста ру­ка због беспарице

За ди­рек­тор­ку За­во­да за здрав­стве­но оси­гу­ра­ње Ср­би­је, Све­тла­ну Ву­кај­ло­вић, осми март је мно­го ви­ше од Да­на же­на и ње­го­ве сим­бо­ли­ке оли­че­не у ка­ран­фи­лу и ин­стант па­жњи леп­шем по­лу. Упра­во на тај дан, пре тач­но пет го­ди­на, до­шла је на че­ло Ре­пу­блич­ког за­во­да за здрав­стве­но оси­гу­ра­ње. У том ча­су ано­ним­на, ова ти­ха а, ис­по­ста­ви­ће се, енер­гич­на же­на, Бе­о­гра­ђан­ка, прав­ник, вр­ло бр­зо је по­ста­ла по­зна­та јер „здрав­стве­ну ка­су” ни­је отва­ра­ла ла­ко, на по­зив не­ког по­ли­ти­ча­ра, по­сле пи­са­ња ме­ди­ја или на ин­си­сти­ра­ње ле­ка­ра. На функ­ци­ју је по­ста­вље­на као не­стра­нач­ка лич­ност, а ни да­нас, ис­ти­че, ни­је члан ни­јед­не по­ли­тич­ке стран­ке или пар­ти­је. Из­не­на­ђе­ње што се при­хва­ти­ла ме­ста ди­рек­то­ра здрав­стве­не ка­се би­ло је тим ве­ће што је Све­тла­на Ву­кај­ло­вић на ову функ­ци­ју сти­гла с ме­ста за­ме­ни­ка ди­рек­то­ра Дел­та оси­гу­ра­ња, за­ду­же­ног за раз­вој, а пре то­га је 12 го­ди­на би­ла на ра­зним по­зи­ци­ја­ма у ком­па­ни­ји Цеп­тер, из ко­је је оти­шла с ме­ста ге­не­рал­ног ди­рек­то­ра Цеп­тер оси­гу­ра­ња.

Од укуп­но 18 ди­рек­то­ра у исто­ри­ји За­во­да за оси­гу­ра­ње Све­тла­на Ву­кај­ло­вић је пр­ва же­на. Ма ко­ли­ко гла­сно и убе­дљи­во при­ча­ли да су же­не у Ср­би­ји све при­сут­ни­је на од­го­вор­ним и кључ­ним функ­ци­ја­ма, да се по­шту­је род­на рав­но­прав­ност, при­пад­ни­це леп­шег по­ла ко­је ру­ко­во­де ве­ли­ким ко­лек­ти­ви­ма ипак су из­у­зе­так. До­каз: на не­дав­ном са­стан­ку код пред­сед­ни­ка Бо­ри­са Та­ди­ћа о тре­нут­ној фи­нан­сиј­ској си­ту­а­ци­ји и еко­ном­ској кри­зи ме­ђу ди­рек­то­ри­ма јав­них пред­у­зе­ћа, ме­ђу ви­ше од 30 при­сут­них, Све­тла­на је би­ла је­ди­на же­на.

Ка­ко сте се од­у­чи­ли да при­хва­ти­те ме­сто ди­рек­то­ра Фон­да здрав­стве­ног оси­гу­ра­ња, ку­ће ко­ја је у том ча­су има­ла два­де­сет ми­ли­јар­ди ди­на­ра ду­го­ва­ња?

Ме­сец да­на сам би­ла у ве­о­ма ве­ли­кој ди­ле­ми да ли да при­хва­тим по­ну­ду ко­ја је сти­гла од про­фе­со­ра Ми­ло­са­вље­ви­ћа, ми­ни­стра здра­вља, ко­ји је ме је по­слов­но по­зна­вао, а по­звао ме је као не­стра­нач­ку лич­ност, као не­ког ко је ван по­ли­ти­ке, ко је чист про­фе­си­о­на­лац…

Он­да сте то за­ме­ни­ли за „вру­ћу” сто­ли­цу?

Та по­зи­ци­ја је сло­ви­ла за јед­ну за­пр­ља­ну функ­ци­ју за­то што је не­ко­ли­ко прет­ход­них ди­рек­то­ра има­ло про­бле­ма са за­ко­ном и са ове по­зи­ци­је су оти­шли ди­рект­но у за­твор. Све и све­му, то је би­ла јед­на озло­гла­ше­на функ­ци­ја и баш за­то је би­ла иза­зов.

Ка­кав је био Ваш пр­ви ути­сак ка­да сте сти­гли на но­ву функ­ци­ју?

Би­ла сам, мо­гу да ка­жем, пот­пу­но шо­ки­ра­на. Пр­во, са­мом ин­сти­ту­ци­јом ко­ја је про­сто оди­са­ла со­ци­ја­ли­змом и со­ци­ја­ли­стич­ким упра­вља­њем. Дру­ги шок је усле­дио ка­да сам у сек­то­ру за ин­фор­ма­тич­ку тех­но­ло­ги­ју за­те­кла два чо­ве­ка од 70 го­ди­на, а зна се да ова тех­но­ло­ги­ја зах­те­ва мла­де љу­де јер је нај­по­дло­жни­ја про­ме­на­ма.

Ко­је про­бле­ме сте за­те­кли?

За­вод уоп­ште ни­је имао ин­фор­ма­тич­ки си­стем. Ни­је се зна­ло ко су оси­гу­ра­ни­ци, ко­ли­ко их има, ни­је се зна­ло на ко­ји на­чин и ку­да се од­ли­ва но­вац оси­гу­ра­ни­ка. Бо­ло­ва­ња су та­да од­но­си­ла 12 од­сто бу­џе­та, а ка­да бих за­тра­жи­ла ана­ли­зу бо­ло­ва­ња, че­ка­ла бих ме­сец да­на. Цео си­стем је био окре­нут на­о­пач­ке. Ли­ста ле­ко­ва ни­је ме­ња­на го­ди­на­ма и са­др­жа­ва­ла је ма­ли број ле­ко­ва. Све што три ле­ка­ра пот­пи­шу, па­ци­јент је ку­по­вао и он­да је то сти­за­ло на ре­фун­да­ци­ју, при че­му је За­вод тај лек, по­ма­га­ло или пејс­меј­кер пла­ћао три пу­та ви­ше.

Да ли је опре­де­ље­ње да нов­цем из здрав­стве­ног фон­да упра­вља­ју ле­ка­ри или љу­ди иза­бра­ни „по по­ли­тич­ком кљу­чу”, што је пре Ва­шег до­ла­ска би­ла уста­ље­на прак­са, би­ло по­гре­шно?

Ко­лек­тив је имао ви­ше же­на, али ру­ко­во­де­ћи ка­дар је увек био му­шки и пре ме­не то су за­и­ста би­ле по­ли­тич­ке функ­ци­је. На њи­ма су би­ли углав­ном ле­ка­ри ко­ји, по ме­ни, не по­се­ду­ју до­вољ­но зна­ња за ру­ко­во­ђе­њем овом ин­сти­ту­ци­јом, јер се она пре све­га ба­ви пра­вом и фи­нан­си­ја­ма. На­рав­но да је ме­ди­цин­ско зна­ње би­тан сег­мент, али ни­је при­о­ри­тет. На при­мер, ка­да при­ча­мо о ле­ко­ви­ма, је­сте бит­но чи­ме љу­ди тре­ба да се ле­че, али за то по­сто­је струч­не ко­ми­си­је ко­је од­ре­ђу­ју нео­п­ход­не ле­ко­ве. Ме­ђу­тим, мо­ра да се ура­ди „де­бе­ла” про­це­на шта За­вод од то­га мо­же да пла­ти.

Прав­ник сте по обра­зо­ва­њу, али ко­ли­ко сте за ових пет го­ди­на мо­ра­ли да по­ма­ло бу­де­те и ме­ди­ци­нар, да на­у­чи­те о ле­ко­ви­ма, о сло­же­ним опе­ра­ци­ја­ма, о ле­че­њу ди­ја­бе­те­са и нај­бо­љим ин­су­ли­ни­ма?

На­рав­но, не бих мо­гла да ле­чим љу­де, али сам ве­о­ма мно­го на­у­чи­ла о ле­ко­ви­ма, о уград­ном ма­те­ри­ја­лу, о све­му оно­ме што је на не­ки на­чин фи­нан­сиј­ска опа­сност. То мо­ра­те да на­у­чи­те да би­сте с ле­ка­ри­ма мо­гли да раз­го­ва­ра­те. Ка­да сам до­шла на ово ме­сто ми­ни­стар здра­вља ми је ре­као ка­ко су нам по­треб­ни ле­ко­ви за он­ко­ло­ги­ју, ка­ко тре­ба „ово и оно”, а ја сам од­го­во­ри­ла да се сла­жем са свим тим, али и пи­та­ла ко ће то да пла­ти. Здрав­ство мно­го ко­шта, а ми мо­же­мо да по­тро­ши­мо са­мо оно­ли­ко ко­ли­ко има­мо. Фи­нан­сиј­ска одр­жи­вост је не­што што је при­о­ри­тет.

За­по­сле­ни у здрав­ству и фар­ма­це­ут­ској при­вре­ди ка­жу да сте „чвр­сте ру­ке” ка­да де­ли­те но­вац из здрав­стве­не ка­се?

Је­сам, ап­со­лут­но! Овај си­стем је сли­чан кућ­ном бу­џе­ту: зна­те да по­ро­ди­ци мо­ра­те да обез­бе­ди­те мно­го ства­ри и обич­но је же­на та ко­ја рас­по­ре­ђу­је оно чи­ме се рас­по­ла­же. Зна­чи, иако ва­шој де­ци тре­ба и ово и оно, мо­ра­те да утвр­ди­те при­о­ри­те­те. Слич­но мо­ра­те да раз­ми­шља­те и у Фон­ду, да утвр­ди­те при­о­ри­те­те јер сте си­ро­ма­шни и мо­ра­те ви­де­ти шта има нај­ви­ше оправ­да­ња. На­рав­но, сва­ки про­блем у здрав­ству раз­ма­тра струч­на ко­ми­си­ја. За од­ре­ђе­не пред­ло­ге и оно што има сми­сла, што се мо­же по­кри­ти увек ће се на­ћи раз­у­ме­ва­ње у Фон­ду.

Да ли је би­ло при­ти­са­ка да не­што пла­ти­те, а у ка­си за то не­ма па­ра? Ка­ко сте се осе­ћа­ли ка­да је бив­ши ми­ни­стар Јо­чић по­сле са­о­бра­ћај­не не­сре­ће оти­шао на ле­че­ње у јед­ну ску­пу швај­цар­ску кли­ни­ку?

То ле­че­ње за Јо­чи­ћа ни­је пла­тио Фонд. Ина­че, от­пор­на сам на при­ти­ске и ни­ко ме не ву­че за ру­кав. Бу­де ту и та­мо не­ких. По­зо­ву и ка­жу: „Ја сам по­сла­ник”, а ја ка­жем: „До­бро и…”.

За ме­не је сва­ки оси­гу­ра­ник јед­нак у сво­јим пра­ви­ма и иза та­квог ста­ва сто­јим јер сви смо у бо­ле­сти исти. Не­ма по­тре­бе да би­ло ко ко­га ву­че за ру­кав јер се на по­чет­ку го­ди­не до­не­се пред­ра­чун и сва­ки ди­рек­тор зна чи­ме ће да рас­по­ла­же.

Ка­да ће пла­те ле­ка­ра у Ср­би­ји би­ти ве­ће?

Ето, где нас не раз­у­ме­те. Фонд здрав­стве­ног оси­гу­ра­ња рас­по­ла­же са оно­ли­ко па­ра ко­ли­ко оси­гу­ра­ни­ци са­ми из­дво­је из сво­јих за­ра­да. Ми ода­тле мо­ра­мо да фи­нан­си­ра­мо и пла­те здрав­стве­них рад­ни­ка, и ле­ко­ве, за­тим, уград­ни ма­те­ри­јал, бо­ло­ва­ња… Ле­кар спе­ци­ја­ли­ста у бол­ни­ци, с де­жур­стви­ма, мо­же да за­ра­ди 100.000 ди­на­ра. Сви се сла­же­мо да ле­ка­ри тре­ба да има­ју ве­ћу пла­ту, али то не мо­же­мо да пла­ти­мо јер са­мо ми­ли­он и не­што хи­ља­да љу­ди ра­ди у Ср­би­ји. Не по­сто­ји мо­гућ­ност да се уве­ћа при­ход Фон­да.

Шта сма­тра­те нај­ве­ћим успе­хом у пет го­ди­на ра­да?

Уво­ђе­ње од­ре­ђе­ног ре­да и тран­спа­рент­но­сти у ра­ду. Фи­нан­си­је За­во­да су на Ин­тер­не­ту. Сви ко­ји су на тр­жи­шту, до­ба­вља­чи и здрав­стве­не уста­но­ве ко­је за­ви­се од нов­ца За­во­да фи­нан­си­ра­ју се на рав­но­пра­ван на­чин и ту не­ма, што би ре­као на­род, „ни по ба­бу ни по стри­че­ви­ма”, већ по ја­сним, уна­пред де­фи­ни­са­ним кри­те­ри­ју­ми­ма и пра­ви­ли­ма. На­ша ли­ста се не раз­ли­ку­је мно­го од ли­сте европ­ских зе­ма­ља, а број ле­ко­ва ко­ји се из­да­ју на ре­цепт је удво­стру­чен. За­ме­ни­ли смо шест и по ми­ли­о­на књи­жи­ца без не­ких ве­ћих про­бле­ма. На­кна­де за бо­ло­ва­ње не ка­сне, за раз­ли­ку од ра­ни­јих пе­ри­о­да.

Пр­ви пут од по­сто­ја­ња За­вод има уре­ђе­ну ба­зу по­да­та­ка о бро­ју и ста­ту­су оси­гу­ра­ни­ка. За­што је то ва­жно?

Ми са­да „на дуг­ме” до­би­ја­мо број љу­ди на бо­ло­ва­њи­ма и по­дат­ке од че­га бо­лу­ју, што је пре би­ло не­за­ми­сли­во. Та­ко смо, на при­мер, у ста­њу да у тре­нут­ку ве­ли­ком гра­ду ка­кав је Бе­о­град да­мо по­дат­ке о свим труд­ни­ца­ма ко­је су на труд­нич­ком бо­ло­ва­њу, чак и по вр­ста­ма, по бро­ју да­на…

По­сто­ји ли, по Ва­ма, раз­ли­ка у трет­ма­ну за­по­сле­них у при­ват­ним и дру­штве­ним фир­ма­ма?

Же­не на труд­нич­ко бо­ло­ва­ње код при­ват­ни­ка не од­ла­зе уко­ли­ко не по­сто­ји озби­љан здрав­стве­ни про­блем, док је у дру­штве­ним фир­ма­ма и јав­ним пред­у­зе­ћи­ма сли­ка дру­га­чи­ја. Осе­ћа се дра­стич­на раз­ли­ка у од­но­су пре­ма ра­ду. Исто као што у при­ват­ној фир­ми ни­ка­да не пи­та­те за пре­ко­вре­ме­ни рад, ако тре­ба да за­вр­ши­те по­сао са­ми ће­те до­ћи су­бо­том и не­де­љом, али ра­чу­на­те да ће вам се тај рад и за­ла­га­ње ис­пла­ти­ти та­ко што ће­те на­пре­до­ва­ти, би­ти пре­по­зна­ти за за­ра­ду. У др­жав­ном си­сте­му не­ма ни јед­ног ни дру­гог, не­ма ни на­гра­де, ни ка­зне за не­рад.

Да ли же­на мо­же да ускла­ђу­је од­го­вор­ну функ­ци­ју и по­ро­ди­цу и де­цу?

Мо­же, ако је рад оно што вас ис­пу­ња­ва у жи­во­ту. Део по­ро­ди­це ће мо­жда тр­пе­ти, али то не мо­ра а при­о­ри да бу­де не­га­тив­но. По­зи­тив­на стра­на то­га је да су мо­ја де­ца мо­ра­ла да бу­ду мно­го са­мо­стал­ни­ја јер су од ма­лих но­гу на­у­чи­ла да са­ми се­би ор­га­ни­зу­ју не­ке ства­ри. Ја ни­сам има­ла вре­ме­на да се­дим и учим с њи­ма, да их пре­сли­ша­вам. што до­бар део мај­ки ра­ди и та­ко од­га­ја не­са­мо­стал­ну де­цу.Ста­бил­ни по­ро­дич­ни од­но­си су у овом стре­сном по­слу вр­ло ва­жни.

У мар­ту про­шле го­ди­не је но­вац с ва­ше из­ло­жбе фо­то­гра­фи­ја на плат­ну по­мо­гао фи­нан­си­ра­ње из­град­ње тзв ро­ди­тељ­ске ку­ће за де­цу ко­јој је тран­сплан­ти­ра­на кост­на срж у Ин­сти­ту­ту за мај­ку и де­те. Шта вам зна­чи хо­би?

Мој хо­би је фо­то­гра­фи­ја, за­до­вољ­ство и рас­те­ре­ће­ње. Али ту су и кућ­ни по­сло­ви и ба­шта. То­ком ле­та ка­да до­ђем из­нер­ви­ра­на обич­но на­стра­да­ју мо­је биљ­ке.

Ка­кви су Вам пла­но­ви за бу­дућ­ност?

Они ни­су ве­за­ни за Фонд здрав­стве­ног оси­гу­ра­ња, али је­су за оси­гу­ра­ни­ке и њи­хо­ву за­шти­ту. Ман­дат ми ис­ти­че у ма­ју сле­де­ће го­ди­не.