Сензација из коферчета

Јавно отварање једног коферчета (педантни Немци су га премерили: 40 – 26 – 10 центиметара) ових дана у Академији уметности у Берлину, претворило се у прворазредну културну сензацију: изложен је део досад непознате оставштине познатог немачког писца Хајнриха Мана (1871, Либек – 1950, Санта Моника, Калифорнија) који је, по многима неоправдано, остао у сенци млађег и славнијег брата Томаса.

Коферчић је, истина, у немачку престоницу стигао из Прага пре готово пет година, али јавност о томе, све до сада, није обавештавана. Око њега су се, наиме, дуго прегањале чешке и немачке власти, док дипломатско спорење није коначно решено. Тако је стављена тачка на завршни део његове одисеје која је, сама за себе, посебна прича.

Кофер са преписком, фотографијама и документима Хајнриха Мана чувала је једна Чехиња, пријатељица Хајнрихове прве супруге Марије, девојачко Канове, некадашње глумице из Прага. Марија се, после развода, са кћерком Леони, кад су нацисти преузели власт, из Берлина вратила у завичај. И тамо су је стигли. После окупације Чехословачке, послата је, као Јеврејка, у концентрациони логор. Преживела је, али је, од последица мучења и тортуре у њему, умрла 1947.

У Прагу је остала њена и Хајнрихова кћер. Живела је тамо, у улици Пабла Неруде, све до слома чувеног „Прашког пролећа”, кад је, главом без обзира, побегла на запад.

Из опљачканог стана, пријатељица њене мајке пронашла је оно што је једино у њему још било (пре)остало: тај, сада већ чувени, коферчић. Њен син га је, сасвим случајно, открио међу одложеним, и непотребним стварима, у подруму. Кад је видео шта се у њему налази, јавио се немачком германисти (његово име нашао је у једној прашкој књижари) Петеру Штајну и „примопредаја” је обављена у једној тамошњој кафани. Без икакве финансијске накнаде, иако су писма такве вредности на тржишту досезала цену од пет стотина евра.

Штајн је, по повратку у Немачку, одмах обавестио Академију уметности у Берлину у којој се налази, између осталог, и архив Хајнриха Мана. У све се, међутим, умешала чешка дипломатија. Власти у Прагу су тврдиле да је садржај коферчета, као културно добро, изнет практично илегално, без неопходних дозвола. Коначно је и то решено, па је свечаном представљању оставштине Хајнриха Мана присуствовао и дародавац, инжењер Карол Цајчик. Нису га у томе спречиле поодмакле године (84) и жестока хладноћа.

Из коферчета је изронило за сваког понешто. За озбиљне историчаре књижевности и истраживаче не само Хајнриховог дела него и најпознатије немачке интелектуалне династије, овенчане славом (толико знаменитих ауторских имена, међу њима и један нобеловац, Томас) и обележене трагиком – више самоубистава, међу којима две Хајнрихове и Томасове сестре, Томасов син, такође познати писац, Клаус, Хајнрихова друга супруга Нели Крегер. И за оне које више интересују породичне „пикантерије”.

И код једних и код других ће, после овог спектакуларног открића, највише „профитирати” несрећна Нели. Атрактивна плавуша коју је Хајнрих (склон, иначе, лепим женама, за разлику од млађег брата Томаса, који је ригорозном самоконтролом једва пригушивао свој хомосексуални нагон) упознао 1929, непосредно у једном бару на берлинском Кудаму, стецишту „боемије и полусвета”, непосредно после развода са првом женом Маријом. Помислио је да би управо она могла да одигра улогу Лоле у филму који се припремао по његовом роману „Професор Унрат”. Режисер филма Јозеф фон Штернберг и сценариста Карл Цукмајер су се, међутим, определили за Марлену Дитрих: чувени филм „Плави анђео” (1930) ову дугоногу Немицу учинио је светски познатом дивом.

Иако није добила улогу у филму по његовом роману, Нели, коју је патрицијски клан Манових игнорисао и понижавао, како се сада испоставило, играла је веома важну улогу у животу Хајнриха Мана, посебно у америчком егзилу. Била му је у свакодневном практичном животу ослонац и потпора. Чувени писац и неуропсихијатар Алфред Деблин („Берлин Александерплац”) у поруци саучешћа (извршила самоубиство 1944, дрога, алкохол, депресија) описује је као „жену изузетне унутрашње снаге, ретке племенитости и отворености”.

Најважнији део закаснело откривене заоставштине је, међутим, преписка Хајнриха Мана, пре свега писма упућена њему, са познатим интелектуалцима оног времена (ту су и нека писма Томаса Мана, старијем брату – њихов однос био је веома компликован и тежак, између жестоких свађа и помирења).

Највећи број писама (48), датираних између 1922. и 1928. стигла су Хајнриху из Париза. Потписао их је познати германиста Феликс Барто. Њихова преписка допринела је снажном личном пријатељству људи који су делили чврсто становиште о посебној одговорности интелектуалаца, посебно у смутним временима.

Код Хајнриха се тај недвосмислени ангажман преточио у његову судбину: жестоки противник учешћа Немачке у Првом светском рату (док га је велики број писаца еуфорично поздрављао и одобравао), још жешћи противник нациста (један је од првих интелектуалаца који је напустио земљу чим су нацисти преузели власт, њему је првом одузето држављанство, већ у августу 1933, његове књиге су се нашле на ломачи, док су Томасове биле поштеђене), постао је (само)изгнаник који више неће видети своју домовину. Смрт га је спречила да преузме положај првог председника тек основане Академије уметности у Источном Берлину. Умро је 1950. у Санта Моники, Калифорнија. Његова урна почива на једном берлинском гробљу. Његови први „суседи” су му тамо Бертолт Брехт и Ана Зегерс.