ИВИЦА И МАРИЦЕ

Ср­би­ја је са Ко­па­о­ни­ка до­би­ла не­ко­ли­ко ва­жних по­ру­ка. Не­ке од њих су би­ле и про­тив­реч­не, јер на „срп­ском Да­во­су” ни­су се­де­ли, сан­ка­ли се и гру­два­ли са­мо исто­ми­шље­ни­ци.

Чу­ли смо да се глав­ни ју­риш кри­зе на Ср­бе тек оче­ку­је, па у ве­зи са том на­до­ла­зе­ћом не­по­го­дом и раз­ли­чи­те пред­ло­ге. Ка­ко из­бе­ћи на­лет не­за­по­сле­но­сти, си­ро­ма­штва и де­пре­си­је? Углав­ном су го­во­ри­ли пе­си­ми­сти, ко­ји су твр­ди­ли да њи­хо­ве не­ве­се­ле прог­но­зе ни­су про­из­вод скеп­тич­не зло­во­ље, не­го ре­ал­на, бли­ска бу­дућ­ност.

Они ми­сле да се ни­шта од оно­га што је на­о­па­ко и за моћ­ни­је и бо­га­ти­је од нас не мо­же из­бе­ћи, али да ће се не­ка­ко пре­жи­ве­ти. Пр­ви ми­ни­стар срп­ске вла­де Мир­ко Цвет­ко­вић је ци­ти­рао свог слав­ни­јег зе­мља­ка Ни­ко­лу Па­ши­ћа: „Спа­са нам не­ма, про­па­сти не мо­же­мо!”.

Та до­сет­ка мо­гла би да бу­де ме­та­фо­ра на­ше чуд­но­ва­те суд­би­не, та­ман оно­ли­ко ко­ли­ко Цвет­ко­вић ли­чи на Па­ши­ћа. Ово су ипак дру­га вре­ме­на. Ре­кло би се да спа­са има, али и што се про­па­сти ти­че, у том по­слу на­ше мо­гућ­но­сти су при­лич­не и до­ка­за­не у ви­ше озбиљ­них по­ку­ша­ја.

Пред­сед­ник Ср­би­је се огла­ша­вао ви­ше пу­та. Ње­го­ва нај­о­збиљ­ни­ја по­сла­ни­ца на­ро­ду је од­луч­ност да се до­би­је бор­ба про­тив „ор­га­ни­зо­ва­ног кри­ми­на­ла”. Та син­таг­ма асо­ци­ра на са­зна­ње о по­сто­ја­њу твр­до­кор­не, тај­ку­ни­зи­ра­не срп­ске ма­фи­је, чи­ја се моћ не мо­же пот­пу­но ни са­гле­да­ти. Па та­ко ни ви­де­ти од­мах, ма­кар са пред­сед­нич­ког вр­ха, с ким ће то др­жа­ва има­ти по­сла.

За „об­ра­чун са кри­ми­на­лом” и ни­је ну­жан по­се­бан пред­сед­нич­ки под­сти­цај. Али из­гле­да да у Ср­би­ји по­сто­ји ду­го­роч­на кри­за над­ле­жно­сти, на­сле­ђе­на из про­шлих, не­де­мон­ти­ра­них си­сте­ма. А то зна­чи ка­ко се срп­ска ма­фи­ја сна­шла и угне­зди­ла на са­мој гра­ни­ци под­зе­мља и ле­ги­тим­не др­жа­ве.

По­ку­шај срп­ске по­ли­тич­ке ели­те да кру­пан кри­ми­нал по­де­ли по сек­то­ри­ма ни­је се по­ка­зао пре­те­ра­но де­ло­твор­ним. Сва­ка­ква име­на је до­би­ја­ла срп­ска ма­фи­ја, а „ку­мо­ви­ма” су оста­ле са­мо по­ча­сти у ви­ду днев­них сен­за­ци­ја. Сте­чај­на, гра­ђе­вин­ска, пут­на, про­свет­на, фар­ма­ко­ло­шка, ца­рин­ска... За­тим не­у­хва­тљи­ва, не­у­ни­шти­ва, не­до­ступ­на, ско­ро не­ви­дљи­ва нар­ко­ма­фи­ја. У Ср­би­ји не­ма име­на ко­ја не би при­ста­ја­ла не­кој гру­па­ци­ји, ор­га­ни­зо­ва­ној по­пут чи­ка­шких труд­бе­ни­ка по­себ­не вр­сте из три­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка.

Је­дан ис­ку­сни по­ли­ца­јац ка­же да је раз­ли­ка из­ме­ђу он­да­шњег Чи­ка­га и да­на­шњег Бе­о­гра­да са­мо у две кључ­не ства­ри: чи­ка­шко под­зе­мље је из­ра­сло на про­хи­би­ци­ји, а бе­о­град­ско на не­до­стат­ку до­ка­за.

У Чи­ка­гу се зна­ло ко је Ал Ка­по­не, а ко Ви­то Кор­ле­о­не. Ов­де не. Чи­ка­шки бо­со­ви мо­гли су да ко­рум­пи­ра­ју власт. У мо­дер­ној Ср­би­ји не, јер се гра­ни­ца из­ме­ђу кри­ми­на­ла и по­ли­ти­ке те­шко мо­же уста­но­ви­ти, па је и ко­руп­ци­ја у том до­ме­ну не­до­ка­зи­ва.

Пре пар го­ди­на гле­да­ли смо Мла­ђа­на Дин­ки­ћа ка­ко ма­ше не­ким па­пи­ри­ма и твр­ди да је от­крио „нај­ве­ћу пљач­ку у исто­ри­ји Ср­би­је”.

А за­тим је слич­ну ствар на још не­ким ме­сти­ма от­крио још пар пу­та. По­сле то­га ни­је се до­го­ди­ло ни­шта што би про­ме­ни­ло та­кву вр­сту исто­ри­је. До­ду­ше, срп­ска по­ли­ци­ја не­ко­ли­ко пу­та по­ка­за­ла је јав­но­сти ка­ко се хап­се чла­но­ви опа­сних удру­же­ња. Ма­ски­ра­ни спе­ци­јал­ци, сви у цр­ном, упад у не­ку ба­ра­ку, трк за јед­ним тр­бу­ша­стим слу­жбе­ни­ком ко­ји је оли­си­чен пред ка­ме­ра­ма. Ца­рин­ска ма­фи­ја!

Ах, да! Слич­на ствар по­но­ви­ла се у фе­бру­а­ру 2008. кад су хап­си­ли Џа­ју. Та­да ни­су но­си­ли ма­ске, мо­жда су по­же­ле­ли да се сли­ка­ју са нај­бо­љим фуд­ба­ле­ром у исто­ри­ји Ср­би­је. За тај ту­жни об­ред, Ве­ри­ца Ба­раћ јав­но је оп­ту­жи­ла јед­ног срп­ског бо­га­та­ша, на­мер­ног да ку­пи та­ко по­ср­ну­ли клуб, пре то­га ба­цив­ши бла­то на ње­го­ву нај­ве­ћу зве­зду.

Но, не тре­ба се ка­ме­њем ба­ца­ти на срп­ску по­ли­ци­ју! Они хап­се кад им се ка­же, и сли­ка­ју кад по­ми­сле да су ура­ди­ли не­што до­бро. Та­мо ра­де мно­ги вр­хун­ски про­фе­си­о­нал­ци и ча­сни љу­ди, чи­ји по­сао че­сто па­да у ни­шта­ви­ло пред ло­шим срп­ским пра­во­су­ђем. Онај по­ли­ца­јац ка­же да га ухва­ти и страх и бес ка­да зна да бе­о­град­ским ули­ца­ма да­нас сло­бод­но хо­да­ју мно­ге хлад­но­крв­не уби­це и су­ро­ви раз­бој­ни­ци. Ако та­кви ка­кви су за­пад­ну под ки­шо­бран не­ког тај­ку­на – он­да су спа­се­ни. Би­ће им опра­на би­о­гра­фи­ја, а по­ли­ци­ја ће их из­бе­га­ва­ти с ду­жним по­што­ва­њем.

Мо­же би­ти да ће ми­ни­стар по­ли­ци­је Иви­ца Да­чић раз­го­ва­ра­ти са пред­сед­ни­ком др­жа­ве о за­јед­нич­кој стра­те­ги­ји про­тив „ор­га­ни­зо­ва­ног кри­ми­на­ла”. Да­чић до­ла­зи из про­шло­сти и зна да је те­шко одр­жа­ва­ти од­но­се са моћ­ним љу­ди­ма из „си­ве зо­не”. То је онај сој ко­ји од­ре­ђу­је опа­сну ме­ђу из­ме­ђу све­тла да­на и па­цов­ских ка­на­ла. Та­кви љу­ди ни­су скло­ни да свој ути­цај под­ре­де др­жа­ви, не­го обр­ну­то: да бу­ду у цен­тру мо­ћи ко­ја ни­ко­ме не по­ла­же ра­чу­на, а њој мно­ги ду­гу­ју све, чак и по­ли­тич­ку ка­ри­је­ру.

Ако Та­дић за­и­ста от­поч­не рат са срп­ском вер­зи­јом кри­ми­на­ла он­да ће мо­жда ва­жи­ти и она Па­ши­ће­ва.