Језик коме (ни)је суђено

Мало је који стандардни језик прошао кроз толике буре као српски. У својој повесници, од утемељења на новоштокавском источнохерцеговачком и шумадијско-војвођанском говорном типу у 19. веку, за шта је понајвише заслужан Вук Караџић, мењао је назив, довођена је у питање његова двоизговорност, двоазбучност, а у последње време све су јачи гласови који траже опсежно претресање целокупне норме.

Посебност положаја огледа се у томе што се народ с којим Срби деле штокавско наречје одлучио да на њему заснује свој књижевни језик и при том баш на вуковском моделу. Тзв. Бечки књижевни договор, састанак Вука Караџића и Ђуре Даничића с неколико хрватских лингвиста, означио је почетак стварања заједничког стандарда.

У Хрвата је овај језик називан хрватски или српски (Сабор га усвојио још 1867), а Срби су га све до Белићевог Правописа српскохрватског језика из 1923. звали националним именом. С нестанком Краљевине Југославије, језик је у НДХ преименован у хрватски, у окупираној Србији поново у српски. Тако је остало готово деценију после рата када, на иницијативу Матице српске, долази до репризе Бечког договора, названогНовосадским. Језик је српскохрватски или хрватскосрпски, оба изговора и оба писма су равноправна. Објављује се Правопис и почиње рад на Речнику и то источна варијанта екавицом и ћирилицом, а западна ијекавицом и латиницом, чиме се Срби ијекавци препуштају утицају Загреба. Речник завршавају само у Србији, јер у међувремену 19 хрватских институција доноси Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика. Иако осуђена од тамошње власти, амандманима на Устав 1972. језик Хрвата и Срба у Хрватској постаје хрватски књижевни језик. Србија не предузима реципрочне мере.

Српском језику враћа се у народу увек живо српско име с распадом СФРЈ. Рат деведесетих у БиХ доноси нови, бошњачки језик (они га називају босанским). Убрзо по осамостаљењу Црне Горе, тамошња власт у нови устав уводи црногорски језик.

Чини се да је српски језик био само неми сведок свих ових збивања. И док су све осамостаљене језичке заједнице водиле политику удаљавања од српског, таквих потеза на српској страни није било, ако се изузме увођење накратко екавице у јавну употребу у ијекавској Републици Српској.

С друге стране, међу Србима су вођене расправе о оправданости имања два писма, два изговора, а у новије време им се придружило и питање свеобухватног преиспитивања норме, нарочито у погледу акцената. Наиме, вуковска норма доживела је, нарочито у Србији, извесне промене. Дошло је до знатнијег уплива косовско-ресавских дијалекатских црта у говор Београда и Новог Сада, који се налазе на простору што иначе припада дијалекту по структури блиском стандардном језику. Овај је процес нарочито ојачао у време социјалистичке Југославије, када у Србији није вођена доследна језичка политика, у чему неки аутори виде план да се овдашње српско становништво језички удаљи од оног преко Дрине. Најзначајније од тих промена обухватају слабљење опреке међу кратким акцентима, губљење неакценованих дужина, повлачење инфинитива пред тзв. дакањем (конструкција да+презент)...