Мислим, овај, екстра, смараш ме....

Не може се уопштавати, али је чињеница да велики број младих људи данас има веома оскудан фонд речи. Данас, нпр. више нема доброга провода, занимљивог филма, квалитетних патика, повољних цена. Све је постало екстра – филм је екстра, журка је била екстра, патике су екстра. Наравно, као и увек, има и веома образованих, начитаних и елоквентних младих људи.

Према речима др Раде Стијовић, професора српског језикана Мегатренд универзитету и научног сарадника Института за српски језик САНУ, сведоци смо једног осиромашеног, крајње поједностављеног језика младих, сведеног на минимум изражајних могућности, али пуног поштапалица, уличног жаргона, па и псовки и других опсцених речи.

„Што се писмености тиче, она је на поражавајуће ниском нивоу. Ако погледате преписку преко Интернета, видећете да већина младих не зна ни употребу великог слова и знакова интерпункције (у СМС-у их готово нема), а о писању негативне речце не да и не говоримо (наћиће се тамо незнам, неможеш, али не ћу, не мам), дали се пише заједно, а скраћена форма и без апострофа (дал), али зато предлог с готово редовно долази с апострофом (с’ поштовањем)... Огрешења о граматичку норму постоје на свим језичким нивоима и у писаној и у изговореној речи: читамо о вишљој девојци, прекључерашњим догађајима, о бицикли, редовно је леб и оћу, а свакако је ја би, ми би, везник јер се не разликујеод упитне везе је л’(Јер ти криво? Нећу доћи, јел морам да учим) итд.”, додаје Стијовићева.

Према њеним речима, још је горе то што млади у школи нису научени да говоре, а често нису подстакнути ни да размишљају.

– Они су учени углавном да репродукују. Млади ни међу собом много не разговарају. Они „четују” преко Интернета или размењују СМС поруке. Живе у виртуелном а не стварном свету. Ово мора да остави последице и на језик. А још није стасала генерација која је одрасла на игрицама и Фејсбуку! – истиче Стијовићева.

Један од узрока, истиче она, незавидног стања свакако је и друштвена небрига за језичку, а и сваку другу културу.

– Изгубљен је сваки осећај одговорности за језик. Не само што се не негују естетске и креативне вредности језика већ са запостављају и она најелементарнија граматичко-нормативна својства, а почесто и најосновнија језичка логика. Небрига за језик постоји на свим нивоима. Наставе језика ван основних школа готово и нема. Они који имају највећу моћ у креирању језичке културе, а то су посленици у јавним медијима, често немају потребна знања о језичкој норми, а понекад ни елементарно језичко осећање – објашњава Стијовићева.

Често у медијским кућама, додаје она, нема редактора и лектора, а и кад их има, дешава се да немају потребно знање па интервенишу и тамо где не би требало.

– Свако би да дели савете или, што би Вук рекао: „Како који зареже перо да пише, он већ одмах почне мислити како ће језик поправљати, а не како ће га учити.” Рад Одбора за стандардизацију, основаног 1997, готово се не осећа. Постоји изванредан Језички приручник, намењен посленицима на радију и ТВ, али се он очигледно не користи. Једном речју – о језику се не брине. С друге стране, одговоран је поремећен систем вредности. Мерило успеха није образован човек. Данас су циљеви и идеали нешто другачији.