Пастири са Мањаче

Бањалука – Села пуста остати неће – надају се у Стричићима на Мањачи. Наду им улива призор каквог се сећају од пре двадесетак и више година.

Деца на пропланцима чувају стада, слика је на коју рачунају мештани Стричића. Њихова сећања освежавају малишани Љиља и Милорад Азарић који нису као већина њихових вршњака. Нема овде игрица на рачунару. Њих двоје време проводе чувајући овце, краве и коње.

У цик зоре ови вредни малишани хране стоку, а док је било лепше време одводили су их на пашу. Тако пркосе неком новом добу у којем деца из градова о домаћим животињама знају само понешто, и то из филмова. Чувајући овце, Љиља и Милорад помажу родитељима како би обављали друге сеоске послове. Од рада не беже, а, како кажу, у друштву је све занимљивије.

Малишани су испричали да је њихова кућа пуна деце, и сви помажу родитељима у свакодневним пословима око земље и стоке. Седмогодишњи Милорад каже да му никада није досадно јер он и Љиља увек смишљају неке нове игре.

Причају да се не боје ничега док су у шуми или на пропланку, јер их чува њихов пас Боби. Веле да неће ни вук на овце кад се Боби нарогуши и залаје а и они се осећају сигурније.

Мали Азарићи су и добри ђаци. Милорад и Љиља кажу да увек долазе на време у школу, а свеске су им уредне.

"Добра сам ученица, и никада не пропуштам часове. Чим дођем из школе помажем родитељима око чувања стоке. Када имам пуно задаће, лети понесем свеске и књиге, па учим на ливади", каже Љиља.

Њихови укућани кажу да је живот на планини тежак, али да се на селу, упркос напору и проблемима које им задаје снег, који овде напада и по метар, може лепо живети и зарађивати.

А ни малишани нису несрећни, јер кажу да имају и више од деце у граду. Да се преселе у Бањалуку, веле да не би могли без села и свога стада.