Pastiri sa Manjače

Banjaluka – Sela pusta ostati neće – nadaju se u Stričićima na Manjači. Nadu im uliva prizor kakvog se sećaju od pre dvadesetak i više godina.

Deca na proplancima čuvaju stada, slika je na koju računaju meštani Stričića. Njihova sećanja osvežavaju mališani Ljilja i Milorad Azarić koji nisu kao većina njihovih vršnjaka. Nema ovde igrica na računaru. Njih dvoje vreme provode čuvajući ovce, krave i konje.

U cik zore ovi vredni mališani hrane stoku, a dok je bilo lepše vreme odvodili su ih na pašu. Tako prkose nekom novom dobu u kojem deca iz gradova o domaćim životinjama znaju samo ponešto, i to iz filmova. Čuvajući ovce, Ljilja i Milorad pomažu roditeljima kako bi obavljali druge seoske poslove. Od rada ne beže, a, kako kažu, u društvu je sve zanimljivije.

Mališani su ispričali da je njihova kuća puna dece, i svi pomažu roditeljima u svakodnevnim poslovima oko zemlje i stoke. Sedmogodišnji Milorad kaže da mu nikada nije dosadno jer on i Ljilja uvek smišljaju neke nove igre.

Pričaju da se ne boje ničega dok su u šumi ili na proplanku, jer ih čuva njihov pas Bobi. Vele da neće ni vuk na ovce kad se Bobi naroguši i zalaje a i oni se osećaju sigurnije.

Mali Azarići su i dobri đaci. Milorad i Ljilja kažu da uvek dolaze na vreme u školu, a sveske su im uredne.

"Dobra sam učenica, i nikada ne propuštam časove. Čim dođem iz škole pomažem roditeljima oko čuvanja stoke. Kada imam puno zadaće, leti ponesem sveske i knjige, pa učim na livadi", kaže Ljilja.

Njihovi ukućani kažu da je život na planini težak, ali da se na selu, uprkos naporu i problemima koje im zadaje sneg, koji ovde napada i po metar, može lepo živeti i zarađivati.

A ni mališani nisu nesrećni, jer kažu da imaju i više od dece u gradu. Da se presele u Banjaluku, vele da ne bi mogli bez sela i svoga stada.