Само бескућници немају ауто

Од нашег специјалног извештача
Кент, Охајо – „Где су људи?” једно је од првих питања које Европљани постављају када дођу на Средњи запад и када нигде у граду, ни у самом центру, не могу да примете да било ко пролази, шета, одлази на посао или у школу.

Одговор домаћина је једноставан: „Сви су у колима.”

Откако сам дошла у округ Портиџ, на североистоку Охаја, не могу да се отмем утиску да у овдашњим градовима као да се не одвија никакав живот. Сви Европљани које сам овде упознала доживели су исти културни шок.

Дешава ми се да по најлепшем времену шетам неколико километара у Кенту или Равени, већим градовима округа, а да на путу не сретнем ниједну особу. Ван аутомобила.

Овде се сигурно никада нећете сударити са неким на тротоару јер Американци на Средњем западу никуда не иду пешке, ма како кратко било растојање између два места. За то имају и услове јер у малим градовима без проблема проналазе паркинг испред пословних зграда, биоскопа, мегамаркета, болница…

Високи стандард и повољне цене горива, а овде се галон (3,79 литара) плаћа 1,5 долара, довели су до тога да када Американца питате за растојање између два града, они не говоре у миљама, већ у сатима (вожње).

Из куће улазе у ауто, ауто паркирају на два метра од зграде у којој раде, после посла иду у маркет и опет паркирају до самог уласка у радњу. За све оне који су навикли да пешаче до радње на ћошку или аутобуског стајалишта, америчка ауто-култура изгледа као претерано ослањање на вожњу.

После куповине у радњи „Гејбријелс брадерс” једног топлог сунчаног дана, супрузи мог асистента на Кент државном универзитету Шејни Стејнхаус и мени је затребала друга радња, која се налазила на неколико метара од нас. Требало је само да пређемо улицу. Кренула сам пешке, не размишљајући да бисмо уопште некако другачије могле да одемо до тамо. Када је видела шта сам наумила, Шејна се само осмехнула: „А шта кажеш на то да пређемо улицу на амерички начин? У колима”.

И поред кризе ауто-индустрије из Детроита, пада америчке производње и страха од губитка послова, Американци се не одричу узимања кредита за куповину нових аутомобила и вожње чак и до најмањих раздаљина.

Ако сам некога видела на улици да се пешке враћа из куповине, града или факултета, то је по правилу био странац, неко ко је дошао због студија или посла.

Скоро сваки ланац брзе хране има прилаз за аутомобиле одакле се наручују хамбургери или кафа без устајања. Банковни аутомати су постављени тако да је возачима згодно да подигну новац, а да не морају да излазе из кола.

Укратко, живот је скројен по мери возача. Свакодневно ми се дешава да не могу да пређем улицу јер километрима нема пешачког прелаза. А паркинзи су велики и има их свуда. Заиста је могуће да се паркирате до самог улаза, и зато се Американци нервирају када не могу да оставе ауто тик уз зграду.

То је често узрок неспоразума између локалног становништва и страних гостију. Дешава се да разумете шта говоре, али не схватате шта кажу. Тако ме је пре неки дан до факултета повезла једна нова познаница. Пошто није могла да се паркира до самог улаза, почела је да кружи око зграде тражећи да неко ослободи место. Када сам јој предложила да паркира мало даље, а биле смо десетак метара од циља, зачуђено ме је погледала и рекла нешто што уопште нисам могла да разумем, али не мислим да је реч о језичкој баријери: „Ако паркирам тамо, онда ћемо морати да ходамо.”

Истина, понекад стварно нема услова за ходање. У појединим деловима Кента, као и околних градова Равена и Стоу, на пример, уопште нема тротоара. Ходала сам по ивици пута, претрчавала улицу ван пешачког прелаза и све зато што једноставно није могло другачије.

Осим тротоара, нема ни аутобуса.

Рачунајући на то да сви имају макар један ауто, локална власт није превише пажње посветила пешацима, нити градском превозу. На пример, студентима који су овог зимског распуста остали у Кенту, на располагању је само једна линија на кампусу, на сваких пола сата до пет сати по подне, и то само радним данима.

Аутомобил се подразумева, и градски превоз једино користе сиромаси и интернационални студенти који не умеју да возе, или гости који су дошли на одређено време и не желе да купе ауто..

Кент може бити захвалан чак и на овако лошем превозу, јер бројна места у Охају немају никакав. У Акрону, који има нешто више од 200.000 становника, такође је немогуће приметити да се живот одвија у граду. Истина, градски превоз је чешћи, али уме да буде непријатно изненађење за оне који не знају ко га користи.

Када је први пут требало да уђем у аутобус у Акрону била сам у друштву са Игором Сивашем, Украјинцем који на Кент државном универзитету студира руски и енглески језик. Снуждио се, не желећи да уђе у превоз. „Не осећам се баш веома пожељним”, рекао је Игор.

Унутра смо затекли средовечне жене избезумљених погледа, обучене у прње. Била је ту и група младића која нам је пришла и почела да добацује: „Шта има? Имате ли нешто ситно?” Нас двоје смо били једине две беле особе у аутобусу.

Игор ме је погледао и рекао:„Је л’ ти сада јасно зашто сам нервозан када овде уђем у превоз?”

Аутобус је само за социјалне случајеве, сматра већина Американаца. Ко себи дозволи да уђе у градски превоз, сигурно користи и помоћ државе.

Недавно је Београђанин Душан Кнежевић зауставио једну становницу Кента да би је упитао где се налази аутобуска станица. Као још једна грађанка Средњег запада која никада не користи градски превоз, она није знала да му објасни где је то. Али је била јако радознала због чега му је уопште аутобус био потребан. „Зашто вам треба аутобус, где вам је ауто?”„Немам ауто.”„Украли су га.”„Не, немам ауто.” „На поправци је?” „Не, немам ауто.”„Мислите, позајмили сте га некоме.” „Не, уопште немам ауто.”

Американка га је осмотрила у неверици, а онда прокоментарисала: „Чудно, на први поглед никада не бих рекла да сте клошар.”

Јелена Стевановић