Министар не сме да буде бирократска фигура

Још од филмског дебија 1980. године у филму „Петријин венац” Срђана Карановића, Мирјана Карановић гради улоге које нуде енергију и емоцију, и које се памте. И данас, ова првакиња ЈДП-а која је тренутно врло посвећена својим студентима на Академији уметности са којима за Позорје младих припрема комад „Дон Жуан се враћа из рата”, труди се да сваком новом улогом начини другачији уметнички искорак. То је случај и у филму „Тамо и овде” Дарка Лунгулова (приказан за затварању 37. Феста) у којем обилује суптилношћу, али и смелом жељом за променом из осредњости живота у Србији.

– Улога у филму „Тамо и овде” је неуобичајена код нас. У свету се сматра нормалним да Мерил Стрип и Клинт Иствуд, као у филму „Мостови округа Медисон”, играју јунаке који се заљубљују у позним годинама. Филм Дарка Лунгулова је, између осталог, прича о љубави жене и мушкарца у педесетим годинама. Лик који играм је мајка, чије мајчинство није у првом плану, јер је важно њено женско биће и емоције у тим годинама. Жене у педесетим годинама у нашем филму су углавном представљене као тетке, бабе, жене у функцији кувања ручкова или плетења чарапа или су лудаје које покушавају да буду атрактивне.

Зашто постоји тај клише?

Зато што је тако лакше. Чини се да је лакше потегнути за клишеом, него се позабавити могућностима. Продуцентима је лакше да не ризикују, а то су бедни разлози. У последње време, редитељи и редитељке су млађи аутори. Зашто би их занимале судбине људи који су дупло старији од њих? Они се баве проблемима који су актуелни.

Филм „Тамо и овде” преиспитује наду да је тамо негде боље него овде. Шта је за Вас тамо, а шта овде?

Назив филма има две верзије: српску – „Тамо и овде”, док енглеска гласи „Овде и тамо” (Here and There) и питање је визуре гледања. Из угла Американца Роберта, овде је Америка, а Србија тамо, а код Олге је обрнуто. У нашој малој земљи та тема никога није мимоишла, као што постоје крајеви у којима људи не размишљају да напусте те средине. Сви они који имају глад за новим имају и жељу да оду негде тамо и виде нешто ново, о чему су читали или су видели на разгледницама. Лично, никада нисам замишљала да ћу отићи одавде заувек. Увек ми је било интересантно да одем негде и проведем неко време, али да се вратим. Увек сам се враћала.

Са каквим емоцијама се враћате у Србију? Шта Вас вуче Београду?

Осећај да се вратиш дому. Овде има пуно разлога за стрес и тензије, али је мени мој дом простор који је моје гнездо у Београду. У то уточиште су уткани људи, прошлост, али и будућност, и тешко би ми било да то место преселим на неку другу тачку на планети. Остале би само успомене и то ново место не бих могла да учиним живим, својим.

Често сте снимали у земљама некадашње Југославије. Стиче се утисак, да сте међу првима успостављали раскинуту културну сарадњу?

Успостављала сам своју сарадњу и тешко се може говорити о глобалној сарадњи две или више култура. Мораће да прође још много времена да сарадња постане нормална. Још увек нема услова за то.

Зашто?

Још увек постоје нерешена политичка питања на нивоу држава. Много се говори о Европској унији и заједничком европском простору у којима ће се људи, роба, па и уметност, слободно кретати. Када се и наше државе економски и политички стабилизују и када не буде чуђења зашто неко из једне земље одлази у суседну да ради, услови ће постојати. Овог пролећа нико из београдских позоришта ме није звао да радим нову представу, а ја волим да играм, волим свој посао. Ускоро путујем у Ријеку где ћу играти у представи „Трамвај звани жеља”, чему се радујем, имам енергију, вољу и жељу.

Схватате ли цео Балкан својим простором, сходно томе да сви говоримо сличним језиком и сличног смо културног наслеђа?

На то гледам као на могућност, као задатак који сам себи поставила, који ми се свиђа, јер има тежину. Када ми неко понуди нову улогу која за мене представља нови ниво који треба да добацим, то ме мотивише.

То је случај и са новим филмом „На путу” Јасмиле Жбанић, са којом сте снимали „Грбавицу”?

У том филму играм малу, захтевну улогу. Реч је о проблемима младих у Босни данас, о њиховим жељама да се у овом тешком времену спасу, пронађу себе, учине живот нормалним и смогну снагу да иду ка циљу који су поставили. У земљама у којима је комунизам укинуо могућност религијског изражавања, бежање у веру и ревитализација верских институција је велико. У Босни муслиманска вера је поново добила крила, али не као пре рата, већ има јаче утицаје из радикалних исламских учења. Мислећи да ће им то живот учинити стабилнијим, млади траже смисао у таквом исламизму. У филму који се бави покушајем да се нађе место у свету, играм жену која је далеко од мене по уверењима. Она је радикална муслиманка, што је за мене изазов.

Очекујете ли опет националистичке новинске натписе „Мира Карановић опет игра муслиманку” и реагујете ли на такве коментаре?

То је већ досадно. Први пут сам била збуњена и нисам веровала зашто тако и толико. Други пут је било лакше. Реакције јавности и Министарства културе су биле жестоке, а и националисти су брзо схватили да то није примерено и да је бесмислено. Не очекујем да ће поново да се потегне та тема, јер то више није скандалозно.

Како као драмска уметница реагујете на недавне оставке Предрага Ејдуса и Ивана Тасовца, управника Народног позоришта и директора Београдске филхармоније?

Ствари у култури се не решавају бирократски. У транзицији смо и многе ствари још увек нису успостављене, а многе морају да се промене. Дошла су времена да оно што је некада било добро више не функционише, а не зна се како да се то промени. Није довољно да министар културе буде фигура која бирократски обавља посао. Треба да буде креативнији, да пронађе решења. Мени није довољно оно што сам прочитала као образложења.Познајући Тасовца и Ејдуса, сматрам да су заслужили више напора и труда Министарства културе да заједно са њима покуша да реши проблеме. Ни Тасовац ни Ејдус нису дошли на места на којима су били да би то уписали у своје биографије, да би се тиме хвалили. Напротив, обојица су се лишили важних ствари у својим животима. Тасовац је врхунски пијаниста који се одрекао пијанистичке каријере која је била у пуном замаху да би подигао филхармонију. Ејдус је врхунски глумац, вредна особа која нема потребе да се бакће канцеларијским послом управљања позориштем, јер може да бира шта ће и где да глуми. Он је доказани уметник и место управника му није одскочна даска за будућу каријеру. Морамо да ценимо такве уметнике, да покушамо да урадимо више. Министар се није потрудио да конкретно објасни проблеме, и не видим да постоји борба да се у нашој култури нешто промени.

Нисте задовољни нашом културном политиком?

У Србији је култура увек била на претпоследњем месту, а сада је, чини ми се, на последњем. Ко брине о култури у држави која нема довољно средстава за економију? Не постоји план за будућност у било ком сегменту друштва. Сувише смо утопљени у безнадежност, неимање визија, перспектива за будућност, и енергије коју бисмо уложили да бисмо издржали. Сувише је негативних емоција, нико се не труди да народу да оптимизам и разлог да се верује у будућност. Волела бих да неко схвати да је емотивно и духовно здравље народа важније од финансијског благостања. У историји смо имали много тешких времена, али су људи имали веру, енергију, поверење у државу. Сада нема ни вере ни наде и сви су се окренули себи и својим малим животима. Више нема блискости и саосећања, и то је депресивно.

Како се борите против тога?

Тешко. Имам 50 година и сада сам доживела као да ми живот иде надоле. Као мала, у шездесетим, сећам се да нисмо имали пуно, били смо сиромашни, али моји родитељи нису много кукали. Као тинејџерка, у седамдесетим, опет нисмо имали много, али смо се сналазили јер смо развијали своје личности. Осамдесете су биле време процвата рокенрола, театра и филма и изгледало је потентно, да ће да буја. Деведесете су биле ужасне – људи су губили животе, куће, идентитете. Сада је период духовног и менталног потонућа и теже ми је него деведесетих, јер смо тада имали љутину, енергију да се боримо против некога за нешто боље. Сада је само насиље и агресија, агресија младих, чак млађих и од 20 година и депресивно је. Треба ми пуно снаге да издржим, да верујем да иако ја нећу доживети боља времена, неко би требало.