Историја као приватно власништво

Како један готово исповедни текст, писан са сетом, у којем се мешају туга и радост присећања, у којем има кајања због огрешења о другог, у којем ауторка никад не види себе у позицији неког ко изриче „последње истине“, нити своју „интерпретацију истине“ схвата и саопштава „као једино могућу, истиниту и праву“, већ као императив поставља само потрагу за истином, суочавање са истином, верујући у њено отрежњујуће дејство, као што је у то веровала када је, уз личне тегобне последице, износила оно што је непобитна истина о „њеној средини“, како такав текст може да изазове толику провалу гнева, толику количину цинизма, такву бујицу сладуњаве патетике, стављених, једнако гнев, цинизам и патетика, у „одбрану наше ствари“?

бисмо желели да смо. А ми смо, судећи по огледалцу у којем се огледамо: „достојанствен и креативан народ, поносан на своју историју“ (а у нашу историју, хтели ми то или не, улазе и њене две последње деценије, ergo, ми треба да будемо и на њих поносни), нама је дарована (од кога ако не од Бога) „велика осетљивост за уметност. Осетљивост за лепоту, слободу и истину“, ми имамо врло истанчан „осећај за дерт и уживање“ (а о томе сведочи Бора Станковић, па то, по природи ствари, важи једном за свагда), ми патимо и страдамо због своје самосвојности (што би значило да смо антрополошка појава без преседана, изузетак који не потврђује ниједно правило), због тога што желимо да будемо „своји“, „слободни“ и „да одлучујемо о својој судбини“, а окружени смо „пигром масом“, робовима, у којима нема „божанске искре“, те им слобода и није потребна. И усудити се не само рећи људима таквог соја (рецимо на неком сплаву или на приватној журки), но и написати на страницама бечких новина, да „Срби живе у порицању своје недавне прошлости“ и да „у српском друштву, изгледа, не постоји жеља да се сазна истина“ (и то курзивом, чију снагу истицања не може да умањи ни она дискретна сумња коју у себи садржи реч изгледа), то је одвећ бласфемично са своје „неистиности“, ваљда, да на то „не вреди трошити много речи“.

Упркос свему, утрошено је много речи да би се Другом запушила уста, и то што прљавијим крпама, да би му се дало до знања да ми одређујемо ко може писати „политички обојене текстове“ и каква се боја при том користи, да ми прописујемо жанрове и меру „идеологије и политике“ у њима.

 А мени не изгледа, но знам и тврдим, по цену да ме „млади лавови“ сматрају „светопоправитељком“, јер их историја с правом учи да оне (они) могу бити врло опасна бића, да ми „живимо у порицању своје прошлости“ (онда кад је знамо, јер без тога нема порицања) и да у нама „не постоји жеља да се сазна истина“ (онда када смо довољно млади), јер истина је обавезујућа, она ремети сан, она руши илузије. Порицањем истине бришу се трагови, одбијањем да се она сазна чува се лагодно осећање „невиности“, право на погрешне закључке, на погрешне одговоре на постављена питања. Рецимо на ово: „Зашто су нас бомбардовали у срцу Европе?” И ово питање није метафизичко (мада се јавља у лармоајантном контексту који му даје такав призвук), да би се у одговору на њега могло препустити „медитацијама“. Оно је заправо врло, врло овоземаљско, и на њега се може одговорити прецизно, недвосмислено, само ако се не пориче оно што је претходило тој години (1999), све оно што се током десет година дешавало у „срцу Европе“ у првом реду захваљујући Нама.

А ево шта се дешавало. Ми смо, „браћо и сестре“, први засипали цвећем тенкове када су кренули да ограђују и чисте простор само за нас (јер бити срећан значило је тада, и не само тада, живети у рају једнородних), ми смо први после Другог светског рата подигли концентрационе логоре (Омарска, Кератерм... „Смрт воли лепа имена“, рећи ће Миодраг Станисављевић), наша је солдатеска држала под опсадом три и по године Сарајево, у „срцу Европе“ дакле, да би се на њеним полигонима учили гађању из снајпера што голобрада деца, што опскурни „пријатељи српског народа“, писци сличног дара и истих уверења које је имао вођа тог истог, српског народа (имена се не помињу јер их ауторка сматра одиозним), наши су свештеници благосиљали убице пред њихове походе на Друге, ми смо убили „у срцу Европе“, за само три дана, 8.000 људи и потом премештали из јаме у јаму њихова тела не бисмо ли заварали трагове (за ту је работу било потребно јако, јако много Срба, ма како ови били пословично вредни), ми смо, склони „дерту и уживању“, какве нас је Бог дао, силовали на стотине жена оних Других, ми смо са „свете српске земље Косова“ прогнали 800.000 Других, поубијали читаве породице, а њихове лешеве преносили у хладњачама, које смо потом бацали у реке и језера, да бисмо ове данас називали „бисерима нашег туризма“. И ми бисмо да све то порекнемо и да нашу децу поштедимо истине, да би она, живећи у свету огрезлом у лажима, завршавала у окриљу „Образа“, „Народног строја“, „Двери“..., да би носила на својим мајицама ликове ратних злочинаца, да им, упркос „њиховој осетљивости за лепо“, не би сметала њихова задригла лица, њихова онеспокојавајућа ружноћа и да би из њиховог осећања „незаслужене“ прикраћености букнула осветничка озлојеђеност која не бира предмет на којем би се искалила, промашујући обавезно правог кривца.

То што је Славенка Дракулић толико узбуркала овдашњу јавност (која се углавном и понаша као „Алекса Жуњић, шпијун овдашњи“), само је доказ да је завера ћутања широко прихваћена, да су многи и многи, што писмени, што они који мисле да су писмени, спремни да заоштре своја пера, и, као основци некад, заспу (овог пута без казне) „крмачама“ незгодна места наше историје.

Можда ће једнога дана неко млад, на тој погледу угодној фасади иза које се скрива истина о последњих двадесет година наше историје, написати: „Џабе сте кречили.“ Можда ће то бити кћи Данице Вученић. Стога поздрав њој и њеној мајци.