Мелем од чудесног угљеника

Двоструки нобеловац Лајнус Полинг још 1939. је обелоданио водоничну везу као један од најбитнијих чинилаца опстанка ма којег организма (па и људског), јер се најчешће срећу у води, а ми смо – хтели, не хтели – саздани, чак, 70 одсто од ове течности! У сагласју биомолекула и воде огледа се опстајање живота.

Идући трагом великог научника, домаћи истраживачи су осмислили први нанотехнолошки производ у нас, тзв. нанокрему, која делује као мелем зато што је потпуно (100 одсто) усаглашена са биомолекулима.

Нанотехнолошки поступци (или нанотехнологије), у распону од једног до стотину нанометара, подразумевају баратање појединачним молекулима и атомима, а обухватају електронику, рачунарство, медицину, козметику, наоружање, исхрану, енергију – сваку стазу људског делања. Крајем 2020. године производи из ове Лилипутаније која је недоступна нашем оку (осим кроз знатно увећавајуће електронске микроскопе) вредеће хиљаду милијарди долара!

На садашњој листи налази их се тек нешто више 200, међу којима и један једини из Србије.

На грчком „нано” значи – кепец или патуљак, а у метричком мерном систему означава милионити делић милиметра (или званично: милијардити део метра). У поређењу с људском власи, то је педесетохиљадити делић; уобичајени канцеларијски папир дебео је, чак, 100.000 нанометара.

Испитивања у Америци

Већ сада у козметичкој индустрији се наночестице убацују у лосионе, креме и шампоне; од цинка се, на пример, стављају у заштитне креме да би упиле опасне ултраљубичасте зраке, а лосионе учиниле провидним и глатким.

Изванредан доказ нових својстава су навелико хваљене угљеникове наноцевчице (нанотубе). Угљеник се у природи најчешће појављује у два вида: графит, црна и мекана материја од које се израђује срце (писаљка) за оловке, и веома чврсти дијамант. Иако на први поглед огромна, једина разлика међу два угљеникова потомка огледа се у распореду атома.

Али када истраживачи исте угљеникове атоме поређају у облику шаре на пилећим ногама (окца) и још их уролају у сићушне цевчице, које попреко немају више од десет атома, ето материјала с необичним својствима (угљеник C₆₀). наноматеријали на бази угљеника су: сто пута издржљивији (вучна сила) од челика, иако достижу једва шестину његове тежине; чак 40 пута јачи од угљеникових влакана; зависно од распореда атома, понашају се и као проводници и као полупроводници (слично рачунарским чиповима) и изванредно проводе топлоту.

А откуда Срби у свему томе?

Професор др Ђуро Коруга с Машинског факултета у Београду (Центар за молекуларне машине) још почетком деведесетих, боравећи на Универзитету Аризона (САД) у Лабораторији за напредне биотехнологије, осмислио је нанохармонизујућу твар (NHS) која улази у састав нових крема, лосиона и вода за освежавање лица (патентом заштићена у САД и у свету). Темељна испитивања токсичности и мутагености обављена су у САД, а новчано их је потпомогла компанија „ДБВ Глобал” из Чикага.

Упозорење нобеловца

Вративши се у земљу започео је биомедицинска испитивања – најпре на мишевима, потом и на људима – у којима су учествовали истраживачи са Медицинског факултета Данијела Добросављевић, Машинског факултета Лидија Матија и из Болнице за пластичну и реконструктивну хирургију Јадран Бандић. Веома рано је уочено да она успорава напредовање рака и да делотворно заштићује од штетних ултраљубичастих зрака. Сама Лидија Матија је, наносећи нанохармонизујућу течност на лице, предложила да се она ставља у постојеће креме.

На основу провера на 450 добровољаца у току пет година (у 85,4 одсто случајева испитаници су били презадовољни, у 12,1 веома задовољни и у 2,5 задовољни), Градски завод за здравље дозволио је да се козметички производи (тзв. нанокозметика) пусте у продају. Једино се не препоручује у време узимања кортикостероида.

Нанохармонизујућа твар се прави од молекула угљеника C₆₀ (познатог под именом фулерен), који трепери (осцилује према закону златног пресека) и није разградљив у води, а додају му се OH групе (постаје растворљив и треперење златног пресека преноси на околину) и вода у три слоја, тако да се јаким водоничним везама везује за C₆₀OH. Када све то доспе у епидермалну воду коже, успоставља се равнотежа дејства јона и биомолекула која је раније нарушена. Дотични поступак је, према речима др Ђуре Коруге, биофизички, а не биохемијски, јер се заснива на водоничним везама, а то значи да нема пратећих хемијских штетних појава.

Уосталом, Лајнус Полинг је пре седам деценија упозорио да ће се показати да је водонична веза за биологију и медицину важнија од ма које друге! Зар сви биомолекули нису потопљени у води, а молекули воде повезани водоничним везама?