Ред и за храну и за глобу

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, марта – Млада комшиница једном недељно маже џем на повеће количине хлеба и то односи малишанима из вашингтонског прихватилишта. Кад поједу, играју се сатима, повремено их одведе у музеј, диско клуб – што је њима и драже од скромне, приложене им ужине.

Таквим дружењем, она сматра да социологију, коју студира, примењује на делу. Практична социологија је у временима кризе попут садашње помоћи невољницима, којима се „амерички сан” претворио у кошмар.

Њен пример није усамљен. Све више грађана, јавља се с разних страна, учествује у акцијама потпоре најугроженијима. Најуспешнији подухвати откривају, уједно, и размере животних траума у системском посртању.

Сцене из града Елкарта, у Индијани, ове недеље су доживљене и као доказ оживљене солидарности и као подсећање на јаде из времена Велике депресије, од пре седам деценија. Конвој возила довезао је тамо товар добротворних намирница, сакупљених широм САД, а за следовања из те пошиљке отегао се дугачак ред, као око спасоносних казана са „чорбуљаком” тридесетих година прошлог века.

Ванредни караван

Чак 5.600 породица Елкарта (са укупно нешто више од 50.000 становника) прихватило је пакете прехрамбене помоћи, вредне 2,1 милион долара, у аранжману непрофитне организације „Караван за ванредну прехрану Американаца”. У ванредној ситуацији, поготову у реду где се чекало и више од једног сата, испољавана су и ванредна осећања. „Захвалан сам на помоћи, али је просто невероватно колико људи на њу чека”, рекао је локалном листу „Истина” Тери Беверли, из мноштва отпуштених у индустрији мотора. „Расподела намирница била је просто фантастична”, ускликнула је координаторка помоћи Вики Мајерс на чијем је одредишту био „ред дугачак као фудбалско игралиште”. Међу 300 волонтера коју су делили пакете био је и Ренди Кифер, иако је и сам остао без посла, јер „зна како је сапатницима”… 

У први план националне забринутости Елкарт је избио пре нешто више од месец дана, кад га је шеф Беле куће Барак Обама (на првој својој председничкој конференцији за штампу с директним преносом у ударном телевизијском термину) поменуо као рекордера у незапослености (18,3 одсто) и као доказ да су неопходне хитне мере за стабилизацију економских и социјалних прилика. „Караван за прехрану” се убрзо упутио по лидеровој смерници. „Доћи ћемо опет”, поручио је један од предводника Стив Витстон, што је обећање које и радује и „не слути на добро”.

Пред добротворним конвојем су многе друге „станице”, широм Америке, у којој, према расположивим статистикама, сваки осми грађанин „није прехрамбено безбедан” (што је статус који се добија и кад се не ради о правој глади, па не може ни да се пореди с драматичним несташицама хране у неразвијеним земљама). Кад се усмери ка Тексасу, боље би му било да не иде путем који води кроз варош Тенаха, која оправдава значење свог имена на језику Индијанаца – „мутна вода”.

У том месту, са свега 1.000 душа, полицајци спроводе свој „стабилизациони програм”, који је се испољава као непожељна крајност у рвању с кризом. Снаге реда тамо – бесправно одузимају од намерника, сведоче извештачи с лица места.

Заустављају возаче као друмски разбојници, под претњом „паре или затвор”, тврде правни заступници удружења за људска права. Овлашћени да заплењују имовину стечену прањем новца стеченог у трговини дрогом, полицајци Тенахе користе прилику да „оглобе” путнике који из коцкарница Луизијане иду ка Хјустону. 

Адвокат Дејвид Гилори их је због тога тужио суду, тврдећи да су полицајци само у 50 од 196 случајева заплене у последње две године своје поступке оправдавали пријавама за откривање наркобизниса. А свима су, без разлике, одузимали – готовину, накит, мобилне телефоне па чак и аутомобиле. Симптоматично је, додаје, да су велику већину њихових жртава чинили црнци. Дуг је и ту ред – ојађених.

Под претњом 

Учесталост глобљења невиних, хроничари приписују потреби полиције да „агресивнијим приступом” попуни свој буџет, истањен им као и маси сународника. По принципу, ако криминала нема – измислићу га зарад повећања „дохотка по учинку”.

На пример, породици Џенифер Боутрајт су, наводи „Лос Анђелес тајмс”, одузели 6.037 долара иако је она објашњавала да је то новац намењен куповини половних кола. Морала је да им своту преда, јер су, каже, претили да ће јој одузети оба детета (узраста 10 и годину дана) и поверити их државним старатељским органима…

Можда су некоме тако и разбили породицу. Можда су неки од евентуално узапћених малишана, они којима волонтери сада односе ужину и изводе их „у повод”.

Извесније је, уопште узев, да криза овде појачава крајности. Од пружања помоћи до злоупотребе моћи над немоћнима, од напора да се криза ублажи до настојања да се она заоштри…

Момчило Пантелић