Red i za hranu i za globu

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, marta – Mlada komšinica jednom nedeljno maže džem na poveće količine hleba i to odnosi mališanima iz vašingtonskog prihvatilišta. Kad pojedu, igraju se satima, povremeno ih odvede u muzej, disko klub – što je njima i draže od skromne, priložene im užine.

Takvim druženjem, ona smatra da sociologiju, koju studira, primenjuje na delu. Praktična sociologija je u vremenima krize poput sadašnje pomoći nevoljnicima, kojima se „američki san” pretvorio u košmar.

Njen primer nije usamljen. Sve više građana, javlja se s raznih strana, učestvuje u akcijama potpore najugroženijima. Najuspešniji poduhvati otkrivaju, ujedno, i razmere životnih trauma u sistemskom posrtanju.

Scene iz grada Elkarta, u Indijani, ove nedelje su doživljene i kao dokaz oživljene solidarnosti i kao podsećanje na jade iz vremena Velike depresije, od pre sedam decenija. Konvoj vozila dovezao je tamo tovar dobrotvornih namirnica, sakupljenih širom SAD, a za sledovanja iz te pošiljke otegao se dugačak red, kao oko spasonosnih kazana sa „čorbuljakom” tridesetih godina prošlog veka.

Vanredni karavan

Čak 5.600 porodica Elkarta (sa ukupno nešto više od 50.000 stanovnika) prihvatilo je pakete prehrambene pomoći, vredne 2,1 milion dolara, u aranžmanu neprofitne organizacije „Karavan za vanrednu prehranu Amerikanaca”. U vanrednoj situaciji, pogotovu u redu gde se čekalo i više od jednog sata, ispoljavana su i vanredna osećanja. „Zahvalan sam na pomoći, ali je prosto neverovatno koliko ljudi na nju čeka”, rekao je lokalnom listu „Istina” Teri Beverli, iz mnoštva otpuštenih u industriji motora. „Raspodela namirnica bila je prosto fantastična”, uskliknula je koordinatorka pomoći Viki Majers na čijem je odredištu bio „red dugačak kao fudbalsko igralište”. Među 300 volontera koju su delili pakete bio je i Rendi Kifer, iako je i sam ostao bez posla, jer „zna kako je sapatnicima”… 

U prvi plan nacionalne zabrinutosti Elkart je izbio pre nešto više od mesec dana, kad ga je šef Bele kuće Barak Obama (na prvoj svojoj predsedničkoj konferenciji za štampu s direktnim prenosom u udarnom televizijskom terminu) pomenuo kao rekordera u nezaposlenosti (18,3 odsto) i kao dokaz da su neophodne hitne mere za stabilizaciju ekonomskih i socijalnih prilika. „Karavan za prehranu” se ubrzo uputio po liderovoj smernici. „Doći ćemo opet”, poručio je jedan od predvodnika Stiv Vitston, što je obećanje koje i raduje i „ne sluti na dobro”.

Pred dobrotvornim konvojem su mnoge druge „stanice”, širom Amerike, u kojoj, prema raspoloživim statistikama, svaki osmi građanin „nije prehrambeno bezbedan” (što je status koji se dobija i kad se ne radi o pravoj gladi, pa ne može ni da se poredi s dramatičnim nestašicama hrane u nerazvijenim zemljama). Kad se usmeri ka Teksasu, bolje bi mu bilo da ne ide putem koji vodi kroz varoš Tenaha, koja opravdava značenje svog imena na jeziku Indijanaca – „mutna voda”.

U tom mestu, sa svega 1.000 duša, policajci sprovode svoj „stabilizacioni program”, koji je se ispoljava kao nepoželjna krajnost u rvanju s krizom. Snage reda tamo – bespravno oduzimaju od namernika, svedoče izveštači s lica mesta.

Zaustavljaju vozače kao drumski razbojnici, pod pretnjom „pare ili zatvor”, tvrde pravni zastupnici udruženja za ljudska prava. Ovlašćeni da zaplenjuju imovinu stečenu pranjem novca stečenog u trgovini drogom, policajci Tenahe koriste priliku da „oglobe” putnike koji iz kockarnica Luizijane idu ka Hjustonu. 

Advokat Dejvid Gilori ih je zbog toga tužio sudu, tvrdeći da su policajci samo u 50 od 196 slučajeva zaplene u poslednje dve godine svoje postupke opravdavali prijavama za otkrivanje narkobiznisa. A svima su, bez razlike, oduzimali – gotovinu, nakit, mobilne telefone pa čak i automobile. Simptomatično je, dodaje, da su veliku većinu njihovih žrtava činili crnci. Dug je i tu red – ojađenih.

Pod pretnjom 

Učestalost globljenja nevinih, hroničari pripisuju potrebi policije da „agresivnijim pristupom” popuni svoj budžet, istanjen im kao i masi sunarodnika. Po principu, ako kriminala nema – izmisliću ga zarad povećanja „dohotka po učinku”.

Na primer, porodici Dženifer Boutrajt su, navodi „Los Anđeles tajms”, oduzeli 6.037 dolara iako je ona objašnjavala da je to novac namenjen kupovini polovnih kola. Morala je da im svotu preda, jer su, kaže, pretili da će joj oduzeti oba deteta (uzrasta 10 i godinu dana) i poveriti ih državnim starateljskim organima…

Možda su nekome tako i razbili porodicu. Možda su neki od eventualno uzapćenih mališana, oni kojima volonteri sada odnose užinu i izvode ih „u povod”.

Izvesnije je, uopšte uzev, da kriza ovde pojačava krajnosti. Od pružanja pomoći do zloupotrebe moći nad nemoćnima, od napora da se kriza ublaži do nastojanja da se ona zaoštri…

Momčilo Pantelić