Од минђуша ни трага

Зајечар – Чувени мозаик „Венатори”, откривен (као први) на Гамзиграду 2. јуна 1953. године а затим галантно поклоњен Јосипу Брозу Титу 8. јуна 1961. године у Зајечару, после много упорних потрага и убеђивања скрасио се коначно у зајечарском музеју 14. децембра 1995. године. Још се, међутим, трага за скупоценим ретким минђушама токајског типа (из 14. века, од сребра са позлатом), али њих више нема у музејским збиркама Београда и Зајечара. Зајечарци би радо да и тај драгоцени експонат, заведен у књизи експоната њиховог музеја под редним бројем 160 још 1952. године, поново имају у свом музеју, али – њему се загубио сваки траг.

У потрагу за несталим минђушама сада су укључени Бора Димитријевић, директор Народног музеја у Зајечару, и мр Маја Живић, кустос овог музеја. Живићева нам је дала на увид књигу регистар из 1952. године, а директор Димитријевић – онај исти што је 1995. године дефинитивно вратио драгоцени мозаик у Зајечар, истим камионом којим је допремљен и тек изливени споменик Николи Пашићу – ставио нам је на увид писмо које је лично упутио Јованки Броз. Писмо је упућено 11. маја 2001. године, са молбом да се минђуше, као драгоценост, врате музеју, али – у Зајечар није стигао никакав одговор.

У поменутој књизи – регистру, црвене боје, пише да су драгоцене наушнице стигле у Зајечарски музеј откупом од неког сељака из зајечарског села Лесковца (за 800 динара), који их је негде изорао у једној керамичкој посуди са више сребрних новчића, још 1942. године. А у „напомени”, поред овог експоната, исписаној црвеном оловком, 1968. године, пише да је експонат поклоњен Јованки Броз.

Да су минђуше поклоњене нема никакве сумње јер је тада о тој „галантности” Зајечараца писала и ондашња штампа. Али, зашто их сада нигде нема – то још никоме није јасно. Поменуту „напомену” потписала је тадашња директорка музеја Љубинка Вуковић која је на тој функцији наследила првог директора зајечарског музеја Векослава Поповића, који већ 14 година није међу живима. Он је помогао госпођи Вуковић да сачини ону напомену.

Својевремено, Поповић је детаљно испричао новинару „Политике” како је иницирао прва истраживања на Гамзиграду и како је, по налогу ондашњих зајечарских и тимочких челника, био приморан (и ако се томе противио) да мозаик специјалним камионом, три дана после одласка „плавог воза” из Зајечара, посебно упакован, превезе до Београда. Бивши директор није детаљисао о скупоценим наушницама.

Поповић је присилно пензионисан 1967. године. Био је категоричан у изјави за „Политику” да никакав писани траг о поклонима Титу тада није остављен. Сећао се само како се причало да је иницијатива о поклонима потекла од тадашњих високих функционера Србије Драгослава Марковића и Виобрана Станојевића.

У међувремену, утврђено је да су се „спорне” минђуше из зајечарског музеја појавиле и на великој изложби „Накит код Срба” у Музеју примењене уметности, 1969. године. После тога, експонат се није вратио у Зајечар; нема га ни у инвентару експоната Музеја историје Југославије, сачињеном после смрти Јосипа Броза Тита.