Насилници у јавном превозу

„У први мах помислила сам да ми се учинило, али, нажалост, није било тако. Неки мушкарац прибио се уз мене у крцатомтролејбусу и почео да ме додирује по телу. Преплавили су ме неверица, стид и страх. Када су се врата после читаве вечности отворила, некако сам се отргла из његовог гвозденог стиска и буквално излетела из превоза. Данима потом ишла сам на факултет пешке, ’слика’ из троле израњала ми је стално у мислима, била сам бесна и понижена, и покушавала да докучим зашто ми се то догодило... Нисам имала минић, нисам била чак ни нашминкана... Нисам ни одреаговала, што је можда најгоре.” Овим речима нам је С. Ј. (24) дочарала типично искуство жена које користе јавни превоз. Ни она, нажалост, не спада у оних срећних четири одсто Београђанки између 20 и 29 година које, према истраживању које су за потребе факултета спровеле студенткиње психологије Бранислава Танасковић и Милена Рачета, никада нису доживеле сексуално узнемиравање у градском превозу. И остале бројке у овом истраживању су суморне: готово половина од 76 испитаница, њих 46 одсто, била је два или више пута узнемиравана на овај начин, а значајан проценат жена(26 одсто) узнемиравањеје доживело у друштву пријатељице. Неке насилнике (један одсто) не обуздава чак ни присуство девојчине „јаче половине”.

– Најчешћи облици узнемиравања су пипање, дахтање у врат, мастурбирање (шокантних 22 одсто инцидената), „чешање” уз тело жене, показивање порнографских слика из часописа, добацивање или погледи са сексуализираном конотацијом – наводи за „Политику” Тијана Попивода, консултантАутономног женског центра у Београду за рад са женама које су преживеле насиље.

Милена Рачета.

Према речима Милене Рачете, мушкарци који узнемиравају не очекују друштвену казну, нити да ће жена признати шта се дешава.

Они као да знају да ће жртве углавном пружати само пасивни отпор: већина ће се одмаћи, опоменути их погледом, изаћи из превозног средства или се једноставно правити да ништа не примећује. Само у 28 одсто ситуација насиље се прекида пошто се жртва извиче на насилника, док га само 11 одсто удари. Можда најпоразнији податак јесте да у свега 10 одсто ситуација други путници реагују и заштите жртву.

Како решити овај проблем? У неким земљама, попут Мексика, уведени су одвојени аутобуси, што је за многе ипак драконско решење, које, при том не искључује евентуалне случајеве истополног узнемиравања.

– Нисам за одвојене аутобусе, јер живимо у мешовитом друштву у свим другим сферама, а и на тај би се начин само констатовало да су жене изузетно угрожене, не би се решио проблем. Решење би била, што су и навеле наше испитанице у истраживању, системска едукација и освешћивање жена, али и мушкараца. У обзир долази и настава родне равноправности од малих ногу, видео надзор, увођење казни за насилнике у јавном превозу, запошљавање одговорне особе у аутобусу – каже Милена Рачета.

Како за „Политику” објашњавају правни стручњаци, овакво понашање у превозу могло би се у оквиру српских закона подвести под прекршај против јавног реда и мира, односно као недолично понашање на јавном месту. Међутим, у зависности од тога шта се у конкретној ситуацији заправо десило, могло би се третирати и као кривично дело, и то као реална (невербална) увреда или као недозвољена, силом учињена, полна радња. За оба злочина Кривичним закоником Републике запрећена је новчана казна или затвор до три године. Ипак, пресуде за „пипкање и штипкање у превозу” никада до сада нису изречене у напој земљи, а број пријава због оваквог вида узнемиравања је занемарљив.