„Политикини” амбасадори

У тексту објављеном 9. фебруара писао сам о томе да се од првог дана излажења нашег листа, током целог прошлог века, нераскидиво преплићу „Политика” и домаћа дипломатија. У коначници тог кратког написа, с разумљивом нотом опреза, натукнуо сам да је то тек скица уредничко-дипломатског стабла „Политике”.

Подразумева се да скице траже допуну и, ево, поменутом стаблу додајем нешто више од допуне, готово крошњу имена „Политикиних” амбасадора, захваљујући колегама Борку Гвозденовићу и Фериду Мујезиновићу. Уз неизоставни, шаљиви прекор, Борко ме је приупитао како сам могао да заборавим на…

Почели су да нижу имена сталних сарадника „Политике” који су у једном тренутку напустили разбарушени света новинарства, заменивши га фраковима југословенских и српских дипломата.

Захваљујући колегијалној солидарности исписујем други део текста о „Политикиним” амбасадорима, што је очигледно узбудљива, али до сада прилично скрајнута тема. Заједно са старијим, уваженим колегама, питам се како је она уопште изостајала из новинарског и истраживачког видокруга појединаца који су чепркали по прошлости „Политике” и наше дипломатије.

Прво да поменем (као што је то учинио и Борко) Данила Пурића, дугогодишњег главног и одговорног уредника и директора „Политике”, који је чак шеснаест година био амбасадор СФР Југославије у важним центрима европске и светске дипломатије.

„Обавезно напиши да се Данило никада није потписивао као амбасадор, него једино као новинар”, упозорио ме је Гвозденовић.

Славољуб Ђера Петровић, један од најугледнијих југословенских дипломата друге половине прошлог века, радио је у „Политици” пре 1941. године. Вероватно је то новинарско искуство допринело и додатним квалитетима његове књиге „Дипломатски практикум”, која је незаобилазно штиво у изучавању сложеног дипломатског умећа. Амбасадор у чак шест земаља, Ђера Петровић је и један од оснивача Дипломатске школе (сада Академије) Министарства спољних послова.

Лазар Лилић је давне 1928. постао дописник „Политике” из Шумадије, а као сарадник је средином тридесетих постао права звезда – пронашао је „Призренски рукопис” Душановог законика. Залутали изворник једног од најважнијих споменика српске државности, права, културе и дипломатије, који је лутао по европским аукцијама, Лилић је открио у Прагу. Уследила је снажна акција „Политике”, после чега је тај документ коначно нашао мир у музејским витринама у Србији.

После 1945. Лилић је обављао амбасадорске или друге дипломатске послове у низу држава.

Сарадник „Политике” је пре 1941. био и Вилко Винтерхалтер. Он је после 1945. упливао и у дипломатске воде, али због тога није окренуо леђа новинарству и публицистици.

Бранко Драшковић, прво коректор а потом сарадник „Политике” тридесетих година, био је главни уредник нашег листа у бурном времену сукоба Југославије и Совјетског Савеза 1948. године. Умешност показана у вођењу листа у крајње сложеним околностима свакако га је додатно препоручила за амбасадорске мисије којима се касније посветио.

Када су Михајло Ковач и Душан Васић постали сарадници „Политике”, почетком седамдесетих, сигурно у свом багажу нису имали неки временски дурбин кроз који себе виде на амбасадорским местима, а баш то им се догодило. У „Политици” нису провели дуго времена, а у свет дипломатије су запловили преко новинарства.

Васић је био амбасадор СР Југославије у Мексику средином деведесетих, док је Ковач своје амбасадорске дужности обављао у Бечу после 2000. године.

Коначно, али никако не на крају, из сарадничког јата „Политике” у дипломатском гнезду нашла се и прва новинарка, наша колегиница Бисерка Матић, која је донедавно била амбасадор Србије у Македонији.

Дабоме, овим прича о „Политици” и њеним дипломатама није завршена.

Слободан Кљакић

----------------------------------------------------

Нарочити изазови

Круг сарадника „Политике” који су прешли у дипломатију, а нису обављали амбасадорске дужности, такође завређује дужну пажњу. Поменућу само Ненада Зиројевића, генералног конзула у низу европских земаља и у Аустралији.

Нарочити изазов је и питање ко је све од југословенских и српских дипломата био редовни спољни сарадник „Политике”, од Милана Ракића и Иве Андрића, преко Марка Ристића и Ранка Петковића, до Чедомира Штрпца или Оливера Потежице, чији су фељтон о Хамасу наши читаоци могли доскора да прате на страницама нашег листа.

Истраживање доприноса који су југословенској и српској дипломатији дали дописници „Политике” из иностранства, несумњиво би било посебно узбудљиво и од нарочите важности.

С. К.