Брат и сестра – цела школа

Јабуковик, Црна Трава – Јабуковик је удаљен двадесетак километара од Црне Траве, а тридесетак од Власотинца. У овом планинском селу листом су старачка домаћинства, а школа има само два ђака-пешака: Емилију Спасић и њеног брата Марка, који до школе кроз шуму пешаче скоро четири километра. Емилија похађа други разред, а Марко је првак. И њихов учитељ Предраг Матејић је пешак, јер долази из суседног Кривог Дела, где његова супруга Лидија ради као учитељица. По броју ученика, Лидија води против Предрага са три према два.

Школа у Јабуковику некада је имала и по седамдесеторо основаца. Пре осам година је затворена, да би прошле јесени поново прорадила, захваљујући Емилији која је била једини ђак. Њен и Марков доскорашњи учитељ Срђан Катлановић свакодневно је путовао аутобусом из Власотинца до места Састав Река, а одатле пешице око пет километара, узбрдо, до школе.

Ових дана, његов наследник Предраг Матејић је после 15 година, колико је ту радио, остао без минималног фонда часова. Иако школа у Саставу Река покрива ово и још четири околна села (Јабуковик, Дарковце, Горње Гаре и Криви Дел), спала је на само пет ученика од петог до осмог разреда – два у петом и по један у шестом, седмом и осмом разреду. Због тога је Предраг "прекомандован" у Црну Траву, али пошто му је Јабуковик ближи, заменио се са Срђаном. Тако сада обојица путују – Срђан из Власотинца у Црну Траву, Предраг из Кривог Дела у Јабуковик.

– Путујем по сат и петнаест минута у једном правцу, зими и дуже, али ми не пада тешко. Емилија и Марко су добра и бистра деца. У Марку видим себе када сам био првак у родном Горњем Гару – каже нам Предраг, с којим смо разговарали телефоном, јер је из школе отишао нешто пре нашег доласка. У учионици затичемо Емилију, Марка и њихову мајку Лидију.

– Са децом увек неко иде до школе, обично је то мој супруг Миле, који у школи ради као помоћни радник. Путујемо по сат и више. Дођемо у пола осам, заложимо ватру и у осам почиње настава – прича нам Лидија.

Емилија и Марко нам кажу да им не смета пешачење, већ то што у школи немају другаре.

– Имамо један час, па идемо на одмор. Напијемо се воде, изјуримо се, па нас учитељ позове назад. Једном је наишла дивља свиња, али се она уплашила од нас и побегла – каже нам Емилија.

У разговор се укључује и Марко. Хвали учитеља, али и сестру која му помаже око домаћих задатака.

– Научила ме је нека слова и бројеве – поверава нам првак Марко.

Док фотографишемо децу, коментаришемо како је штета што није ту и уча, па да направимо заједнички снимак. На то мајка Лидија рече да можда у компјутеру има његова слика. Тек тада приметисмо у углу учионице прекривен рачунар, пристигао из неке донације. Изгледао је прилично неприродно у овом амбијенту, на дрвеној скамији.

– Кликни овде, секо – саветује Марко Емилију. Сека је кликнула, али нема уче. Само слике Јабуковика – кровови напуштених кућа, шљивици, некошене ливаде и тата Миле са пчеларском капуљачом међу кошницама.