Дивљачка градња

Нормално је да град расте и да се мења, али није нормално да људи више не препознају свој град. Београд данас више личи на некаквог махнитог пубертетлију, неголи на оно умилно међуречје из строфа Душка Јакшића и пера Моме Капора. Није ово носталгија, већ факат да је сећање живље од свакодневице и да се заиста има за чим жалити...
Мислим на све оно чега више нема, а што човеку и сада прво падне на памет када каже: Београд. Мислим и на оно чега има превише, а што сили памет да се прво помене када човек помисли на Београд - грађевинска хиперпродукција.

Кранови су умногоме надвисили и надбројали крошње кестена и липа на које је Београд, некада, дивно мирисао. Сав је у скелама као да се више ни за шта друго нема придржати. Стотине камиона свакодневно некуд односе силну земљу, остављајући му корење голо, да трули. Аман бре, па није ово време постања Београда, нити су обале Саве и Дунава сурове пустахије које треба што хитније и било како припитомити и цивилизовати. Не вребају из шума мрачне силе и дивље звери... Стар је и уморан ово господин, спорог корака. Грех је и од Бога и од људи терати га у трк и говорити му да је то за његово добро.

Нека се гради, севап је. Али и у хаосу постоји некакав ред, па не би било згорег да га и у неимарству има. Зајахале зграде једна другу, ударили прозори у прозоре, подвукли се димњаци под ноздрве...

Па побогу, није циљ потоварити, него уселити што више људи, ваљда?! Услови и стандарди становања више никога не занимају. На жалост, ни станаре. У муци, за боље више и не питају, нити знају.

Град нам све више личи на дипломски рад пијаних уметника који су отелотворили своје најлуђе надреалистичке снове. Лепо је то што толико њих има визију Београда будућности, али је проблем што им се дозвољава да их реализују... Има ли такозвани Урбанистички план још неку сврху осим да се над њим љушти кромпир и лук?!

Међу старе фасаде се угурале неке нове, вриштеће легуре. Над приземљушама се истегле вишеспратнице, па станари ових првих небо могу да виде још једино на временској прогнози. На крововима солитера башкаре се викендице. По парковима хипер-мега-гигамаркети. По тротоарима нешто што је првобитно била трафика, али је геометријском прогресијом нарасло до димензија породичне куће...

И људи су нарасли у љуте, исфрустриране и бесне гримасе. Од сећања се можда и може живети, али се не може живети у њему.

Познате стазе воде кроз непознати град. Тешко је то себи објаснити. Још теже прихватити.

Речју, у Београду не пије воду она формална дефиниција: нелегална градња. Имамо ми за то далеко бољи и речитији назив: "дивља", можда чак и правилније "дивљачка" градња.

Овај термин је заправо заједнички именитељ и за легално и за оно нелегално трудбеништво. Јер (слава и част оним малобројнима) у нас се легално разликује само по томе што је прошло кроз некакве папире. У "дивљаштву" нема баш никакве разлике...

Заправо, можда су то људи дивљи, а не градња. Као да се за нешто свете Београду. Као да му шта замерају, па га киње.

Надзиђујући га, надзиђују своју свест. Дижу спратове бесмислу...

Проблем је што њихове грешке не можемо исправити. Орочене су на столеће. То је армирана глупост, а против ње нема лека.

Ево, за крај дозволите да сугеришем, ако ме већ неко не осујети у идеји: приметио сам да кров Академије наука и уметности залудно зврји празан, а чини ми се да ту има и простора и капацитета за још једно три спрата, што оно данас кажу, стамбено-пословног простора.

Онолики Трг Републике зврји празан?! У Студентском парку четири солитера да се скуће. Чему Ташмајдан, чему Калемегдан?

Море дај да срушимо све, па да кренемо изнова. Бетон, стакло, плексиглас, бетон, стакло...

И овако је овом Београду истекао рок трајања. Вучемо га на грбачи толико векова. Време је за промене. Корените, дивље, дивљачке...