МАГЕЛАН СА БАЛТИКА

Иако ценим намеру да Србе упуте у политичку географију, преговарачки тим Београда подсећа ме на времешне америчке туристе који обилазе Европу дешифрујући је по принципу: ако је данас среда, ово је Амстердам, ако је петак, мора да је Ђенова.
Преговарачима је прво неко погрешно дошапнуо да би у Бечу могла да прође понуда да се косовски проблем реши по моделу Хонгконга. Новинари су се прихватили документације не би ли свом народу помогли да наслути како би то сутра требало да изгледа.

Брзо се, међутим, испоставило да суживот косооких по принципу "једна земља два система" није применљива формула. Наши су се изненадили када је предлог одбацио члан "тројке" за кога су веровали да ће их подржати. Онда и она друга двојица. Албанско "не" се подразумевало.

Очито најактивнији у изнудици времена, преговарачи су затим кренули за Брисел носећи у пртљагу идеју о забаченом острвљу између Шведске и Финске. Притеран уза зид, два дана сам изгубио тражећи књижицу која та Аландска (или Оландска) острва описује као пример успешне аутономије.

Донекле ми је лакнуло. Из Азије смо се барем пребацили у Европу. Онда сам установио да аргументе за "аутономију коју историја није видела", ону коју упорно нуде косметским Албанцима, наши преговарачи ископавају из све старије историје: хонгконшки модел реализован је 1997, док аландско решење припада крају 19. и почетку 20. века.

Испоставља се да ни ова понуда не пролази. Не зато што је потпуно неприменљива, већ зато што је разматрана још 1998, па нуђена 2003, али је Београд одбацио. Сада је касно. Тврде ми да Хавијер Солана у директном сусрету са Борисом Тадићем није деловао опуштено и срдачно какав је обично пред ТВ камерама.

О чему се заправо ради?

Аландска острва, негде на пола морског пута између Финске и Шведске, јесу аутономна, једнојезично шведска и још од 1856. демилитаризована покрајина у Финској.

Када је Финска 1917. прогласила независност, на острвима је нарастао снажан сецесионистички покрет за припајање Шведској. Финска није попуштала. Тензија је нарастала и проблем је пребачен Лиги народа. У преговорима, који нимало не наликују овим нашим, нађено је компромисно решење па је Лига, претеча Уједињених нација, 1921. потврдила аутономни статус архипелага од 292 острва, од којих је само 65 насељено.

Суверенитет Аланда, уз одређена ограничења, припада Финској. Шведска није била незадовољна демилитаризованим и неутралним статусом архипелага који је због стратешке позиције назван "кључем Балтика". Што се становника Аланда тиче, они су прихватили решење пошто су њихова права прецизирана и гарантована на међународном нивоу.

Жеља за присаједињењем Шведској распламсала се поново 1945, те је пропраћена новим законом о аутономији донетим шест година касније. Најновија законска верзија прихваћена је 1993. године. Аланди имају право на доношење сопствених закона и прописа (организација законодавне скупштине, радни односи, коришћење заставе и грба Оланда, општинска управа, порези, полиција, јавни ред и мир…). Све у свему 27 тачака. Финска је своје надлежности дефинисала у 42 тачке.

Аутономија делује опуштено и сасвим непретенциозно. Могуће да зато и траје осам и по деценија. Док читам да су надлежности Финске у погледу оружаних снага и безбедности стављене иза надлежности за спречавање уласка у земљу супстанци које уништавају биљке, питам се колико би то било овде изводљиво у тренутку поносног пркоса.

Спољна политика такође је у надлежности Републике, мада су предвиђена посебна овлашћења Аландских острва у вези с међународним уговорима које закључује Финска, представљености Аланда у Нордијском савету, као и аутономија Аланда у светлу чланства Финске у ЕУ.

Држављанство нешто мање од 27.000 становника Аланда је регионално. На пасошима стоји Aland, поменуто право коришћења заставе постоји још од 1954, прве Аланд марке штампане су 1984. Сваког 9. јуна слави се национални празник.

Као потврда доминације, шведски је званичан језик острва, а као потврда либералности решења, фински је у школама факултативан, енглески обавезан! Тешко ми је да замислим искрену сагласност наших преговарача да на Косову албански буде званичан, енглески обавезан а српски језик по избору.

Овај модел помињан је, иначе, поводом Фокландских острва, нуђен као решење за редефинисање статуса Литваније, Летоније и Естоније, безуспешно анализиран кроз план "З-4" поводом одређивања положаја Срба у Хрватској, а током 1998. Контакт група га је помињала тражећи могућу формулу аутономије за Косово и Метохију.

Наводећи да се у случају овог архипелага стекло више повољних околности, др Борис Кривокапић, коаутор брошуре "Аландска острва, пример успешне аутономије", ипак закључује да "начин на који је уређена и на који се остварује аутономија Аланда не само да се не може пресликати, већ ни адекватно прилагодити потребама другог поднебља".

Упркос свему, Београд га је потегао као нови адут. Закаснело. Аландска аутономија могла је да прође када је, преточена овде у три документа, послужила као модел за децентрализацију, унутрашњу организацију КиМ без инсистирања на статусу, и за самоорганизацију српске заједнице. Тада је имао подршку Американаца јер је требало да представља неку врсту компензације Србима после мартовских нереда.

Београд је тада рекао "не". Сада се предомислио увећавајући страхове да је превише лутања и повратка на већ виђене "мало морген" матрице понашања, а премало визионарства у ситуацији када Срби на Косову, поново, више размишљају како, где и када да оду него како да остану.

Док нам литургијски понављају да је Косово најскупља српска реч, гледамо како каскају за догађајима. Власт је опчињена државним катастрима као да људи не постоје. Преко Косова добијају све, док Срби са Косова преко власти све губе.

И док време ради за Приштину, београдски преговарачи се, попут Магелана, баве картама света. Ужурбано нуде решење за решењем сковано по истој или сличној матрици аутономије. Док једни диктирају а други се коалиционо снебивају, то их, имам утисак, тера да нуде решења уместо да се баве решавањем. Њихови предлози не пролазе, а они се враћају у првобитни став своје јутарње вежбе. Утопијски очекују да "тројка" активира причу о аутономији.

Приближавајући се предрамбујеовској ситуацији, Приштина не пропушта да капиталише на тако закованој позицији Београда. Да ли то неко намерно није хтео да нам скрене пажњу, или је посреди кратковидост Нарциса који само себе слушају, тек прошло је неопажено да су се Албанци у Бриселу сагласили са јавно надгледаном независношћу.