Енергичне распикуће

Шта је најстарији занат на свету?

Насупрот већини људи уверених да знају тачан одговор, на ово питање би Александар Кнежевић, професор из Сарајева, одговорио отприлике овако: најстаријим занимањем нису се бавиле проститутке већ – енергетичари! Дакле особе које су, по професору, у сваком племену биле задужене за то да се ватра нипошто не угаси због чега су биле и веома уважаване.

Данас, пола милиона година касније, кадрови тог профила, изгледа, поново су почели да добијају на значају. Како и не би када сви расположиви подаци показују да је већ сада обезбеђење енергије постало пресудно по опстанак агресивне људске врсте кадре да у циљу напретка, ако затреба, спржи све око себе.Процене, наиме, кажу да ће до 2050. године број становника на Земљи да се увећа за 12 одсто, док ће потрошња енергије да порасте за 20 (оне електричне за чак 32) oдсто. У том раздобљу, у изградњу енергетских капацитета, биће уложено чак 45.000 милијарди долара. Са друге стране су се, пак, сви окренули и изучавању могућности за уштеду тог недостајућег ресурса чије је раубовање, између осталог, довело и до бушења рупа на озонском омотачу без кога би човечанство, попут Морлока из „Времеплова” Х. Џ. Велса, морало да се с површине сели у подземно царство. И то, много пре но што дође у овом роману помињана 802.701. година...

Европска унија, стога, већ је донела прегршт прописа на ову тему, међу којима неки новији (Директива о екодизајну) иду толико далеко да прописују чак и колико воде може да прође кроз један туш: што мање буде пролазило, за њено загревање биће потребно мање енергије, резонују аутори поменуте директиве одлучни да све произвођаче који не буду могли да се уклопе, напросто, избришу са тржишта. Баш као што су из сличних разлога наумили да избришу и произвођаче класичних сијалица за које се открило да чак 95 одсто енергије троше на загревање (оне жичице), а свега пет процената на осветљавање, па ће и њих већ од 2012. године уклонити из европских рафова, односно заменити такозваним CFL (флуоресцентним, штедљивим) сијалицама које су додуше још увек осетно скупље од обичних, али троше пет пута мање струје, док им је век трајања – десет пута дужи!

Својевремено је и Електропривреда Србије срачунала да би ако би свако домаћинство заменило само по две класичне сијалице годишње могло да се уштеди 701 милион киловат-сати електричне енергије или енергије коју произведе читава једна електрана снаге 480 мегавата! Зато је неким својим најревноснијим платишама поклонила 120.000 штедљивих сијалица и то, ваља признати, беше један од ретких конкретних потеза које је неко у нашој земљи предузео у циљу повећања тзв. енергетске ефикасности, појма којим се данас описује тренутно најважнији енергетски ресурс на нашој планети!

Поређења наше земље са светом у погледу те врсте ефикасности, међутим, у овом часу, готово су трагикомична. У неким областима Србија троши и пет пута више енергије по јединици бруто домаћег производа него развијене земље због чега јој је, дабоме, и роба крајње неконкурентна. Сем тога, док наша домаћинства троше 1.200 кубика гаса годишње, Словенцима не треба више од 900, баш као што је и немачком домаћинству сасвим довољно 300 киловат-сати струје месечно, док је нашима мало и 450... Ово и стога што наше домаћинство за загревање стана троши готово три пута више „киловата” од, рецимо, Данаца. Иако се грејање на струју мора сматрати једном врстом „енергетског злочина” због тога што се најпре угаљ претвара у електрику и у том процесу губи 65 одсто топлотне енергије, да би се, након што се у преносу изгуби још којих двадесетак процената, струја поново претварала у – топлоту !

Питање на које је ипак најважније одговорити јесте: због чега је код нас то тако?

Разлога, наравно, има много – од необразованости и неозбиљности до изанђалих апарата које немамо пара да заменимо – али је међу њима један свакако доминантан: цена. Иако ће се читаоци, верујемо, намрштити због закључка који ће да уследи, чињеница је да су се управо због ње (цене) потрошачи и досад, као и увек, понашали само рационално, то јест да су се грађани Србије сврстали у највеће светске енергетске распикуће само зато што им се на известан начин то највише исплатило. Па су се бацали на убрзану набавку ТА пећи када би увидели да струју плаћају упола мање него, рецимо, житељи Хрватске, а да не помињемо остале којима уз цене петоструко више од ове наше (попут Италијана и дугих), разуме се, није ни на крај памети да икада, макар напољу било и минус 100, укључе какво грејно тело на ту струју.

Главни уредник часописа „kWh”