Energične raspikuće

Šta je najstariji zanat na svetu?

Nasuprot većini ljudi uverenih da znaju tačan odgovor, na ovo pitanje bi Aleksandar Knežević, profesor iz Sarajeva, odgovorio otprilike ovako: najstarijim zanimanjem nisu se bavile prostitutke već – energetičari! Dakle osobe koje su, po profesoru, u svakom plemenu bile zadužene za to da se vatra nipošto ne ugasi zbog čega su bile i veoma uvažavane.

Danas, pola miliona godina kasnije, kadrovi tog profila, izgleda, ponovo su počeli da dobijaju na značaju. Kako i ne bi kada svi raspoloživi podaci pokazuju da je već sada obezbeđenje energije postalo presudno po opstanak agresivne ljudske vrste kadre da u cilju napretka, ako zatreba, sprži sve oko sebe.Procene, naime, kažu da će do 2050. godine broj stanovnika na Zemlji da se uveća za 12 odsto, dok će potrošnja energije da poraste za 20 (one električne za čak 32) odsto. U tom razdoblju, u izgradnju energetskih kapaciteta, biće uloženo čak 45.000 milijardi dolara. Sa druge strane su se, pak, svi okrenuli i izučavanju mogućnosti za uštedu tog nedostajućeg resursa čije je raubovanje, između ostalog, dovelo i do bušenja rupa na ozonskom omotaču bez koga bi čovečanstvo, poput Morloka iz „Vremeplova” H. Dž. Velsa, moralo da se s površine seli u podzemno carstvo. I to, mnogo pre no što dođe u ovom romanu pominjana 802.701. godina...

Evropska unija, stoga, već je donela pregršt propisa na ovu temu, među kojima neki noviji (Direktiva o ekodizajnu) idu toliko daleko da propisuju čak i koliko vode može da prođe kroz jedan tuš: što manje bude prolazilo, za njeno zagrevanje biće potrebno manje energije, rezonuju autori pomenute direktive odlučni da sve proizvođače koji ne budu mogli da se uklope, naprosto, izbrišu sa tržišta. Baš kao što su iz sličnih razloga naumili da izbrišu i proizvođače klasičnih sijalica za koje se otkrilo da čak 95 odsto energije troše na zagrevanje (one žičice), a svega pet procenata na osvetljavanje, pa će i njih već od 2012. godine ukloniti iz evropskih rafova, odnosno zameniti takozvanim CFL (fluorescentnim, štedljivim) sijalicama koje su doduše još uvek osetno skuplje od običnih, ali troše pet puta manje struje, dok im je vek trajanja – deset puta duži!

Svojevremeno je i Elektroprivreda Srbije sračunala da bi ako bi svako domaćinstvo zamenilo samo po dve klasične sijalice godišnje moglo da se uštedi 701 milion kilovat-sati električne energije ili energije koju proizvede čitava jedna elektrana snage 480 megavata! Zato je nekim svojim najrevnosnijim platišama poklonila 120.000 štedljivih sijalica i to, valja priznati, beše jedan od retkih konkretnih poteza koje je neko u našoj zemlji preduzeo u cilju povećanja tzv. energetske efikasnosti, pojma kojim se danas opisuje trenutno najvažniji energetski resurs na našoj planeti!

Poređenja naše zemlje sa svetom u pogledu te vrste efikasnosti, međutim, u ovom času, gotovo su tragikomična. U nekim oblastima Srbija troši i pet puta više energije po jedinici bruto domaćeg proizvoda nego razvijene zemlje zbog čega joj je, dabome, i roba krajnje nekonkurentna. Sem toga, dok naša domaćinstva troše 1.200 kubika gasa godišnje, Slovencima ne treba više od 900, baš kao što je i nemačkom domaćinstvu sasvim dovoljno 300 kilovat-sati struje mesečno, dok je našima malo i 450... Ovo i stoga što naše domaćinstvo za zagrevanje stana troši gotovo tri puta više „kilovata” od, recimo, Danaca. Iako se grejanje na struju mora smatrati jednom vrstom „energetskog zločina” zbog toga što se najpre ugalj pretvara u elektriku i u tom procesu gubi 65 odsto toplotne energije, da bi se, nakon što se u prenosu izgubi još kojih dvadesetak procenata, struja ponovo pretvarala u – toplotu !

Pitanje na koje je ipak najvažnije odgovoriti jeste: zbog čega je kod nas to tako?

Razloga, naravno, ima mnogo – od neobrazovanosti i neozbiljnosti do izanđalih aparata koje nemamo para da zamenimo – ali je među njima jedan svakako dominantan: cena. Iako će se čitaoci, verujemo, namrštiti zbog zaključka koji će da usledi, činjenica je da su se upravo zbog nje (cene) potrošači i dosad, kao i uvek, ponašali samo racionalno, to jest da su se građani Srbije svrstali u najveće svetske energetske raspikuće samo zato što im se na izvestan način to najviše isplatilo. Pa su se bacali na ubrzanu nabavku TA peći kada bi uvideli da struju plaćaju upola manje nego, recimo, žitelji Hrvatske, a da ne pominjemo ostale kojima uz cene petostruko više od ove naše (poput Italijana i dugih), razume se, nije ni na kraj pameti da ikada, makar napolju bilo i minus 100, uključe kakvo grejno telo na tu struju.

Glavni urednik časopisa „kWh”