Случај Мирослава Ј.

Мирослав Ј. петнаест година ради као једини васпитач у вртићу у Вилову. Тачније, радио је до пре неки дан, када га је полиција изненада и театрално одвела у притвор. Селом се проширио глас да је напаствовао децу, држао их у крилу... и тако даље, зна се већ...

Вртић има деветнаесторо деце предшколског узраста, а Вилово, село крај Титела, према последњем попису, има 1.103 становника. Мештани познају једни друге у душу.

Мирослав Ј. (46) је разведен и отац двоје одрасле деце. Носи косу увезану у коњски реп. Његове комшије у Вилову, а и сви мештани, са неверицом коментаришу читав случај.

Када га је полиција одвела, дошла је нова васпитачица да преузме рад у вртићу.

Мештани нису хтели да доведу децу, тражећи да им врате омиљеног Мирослава. Верују и сматрају да није крив, оркестрирано су рекли и доказали.

Нису родитељи деце ти који су оптужили васпитача. Сазнало се да је то урадила директорка предшколске установе под чијом је „капом” истурени вртић у Вилову. У једном приватном разговору добила је информацију да деца у дотичној предшколској установи у Вилову често седе васпитачу у крилу, тј. девојчице искључиво, и да га испод стола две девојчице често дирају за гениталије, рекла је она медијима.

Тај Тител и није баш неки велики град, а ни Вилово није неко велико село у којем би се један такав педофил тако лако усудио да злоставља децу. Може у таквим случајевима пуно тога да „смрди”, па се може упутити примедба полицији што је тако брзопотезно и олако ставила овог човека иза решетака. Ништа од полиграфа, од скривених камера, оперативног рада, праћења... Одмах и без пардона је жигосан, пре казне. А новинари, жељни сензација, навалили...

Остаје у ваздуху, као олово, тешко питање: да ли је Мирослав Ј. то стварно радио или није. Ако се докаже да јесте, можда и може некако да се оправда и разуме лавина медијског напада на њега, све под геслом „сасећи друштвено неприхватљиво понашање у корену”. Али шта ако се испостави да је Мирослав Ј. жртва неких скривених обрачуна или нечијих интереса. Да, на пример, на његово место дође нови васпитач „преко везе”. То причају у селу.

Мирослав Ј. је већ јавно обележен. То што му је презиме скривено иницијалом, ништа му не значи. Медијски и јавни линч се већ десио. Друштво би некако и прогутало чињеницу да је Мирослав Ј. једини и усамљени пример. Нажалост, свакодневно прво блатимо, а накнадно смишљамо како да „испегламо случај”.

Заборавља се, не само у случају Мирослава Ј., правило да нико није крив док се не докаже другачије. Коме ће и како сви Мирослави којима се то издешава, а испостави се на крају да нису криви, да надокнаде пролазак кроз „топлог зеца”, убијену веру, муке и сумњичаве погледе који „убијају“.