Пут у средиште кризе

ШТА ЋЕ БУШ ОСТАВИТИ У НАСЛЕЂЕ НАСЛЕДНИКУ-ЦИ? Хаос у Ираку, Авганистан у којем поново доминирају талибани, Пакистан у рукама исламских екстремиста, долар свргнут са пиједестала светске монете? Рано је још за дефинитивне прогнозе, али управо присуствујемо једном покушају да се заоставштина побољша: у уторак у Анаполису, држава Мериленд, почиње нова велика конференција о помирењу Арапа и Израела.
Иако је најављена још у јулу, само неколико дана пре одржавања још се не зна ко ће се, и на ком нивоу одазвати на позиве које је свим регионалним актерима упутила Кондолиза Рајс. Да ли ће ипак доћи представници Сирије и Ирана, на ком ће нивоу бити заступљена Саудијска Арабија? У ствари, чини се да ће и ово бити "још једна прилика да се пропусти прилика" – скуп који ће се завршити апстрактним уступцима и јаловим "мерама за изградњу поверења". Али ће ипак бити значајна, јер ће указати да мира на Блиском истоку неће бити док се не расплете средиште кризе. Ако се то једног дана догоди, неће бити ни проблема Ирака, ни Либана, ни Сирије и Ирана, па ни Ал Каиде и авганистанских талибана.

Израелско-арапски и у ужем смислу палестински проблем најдужи је међународни сукоб прошлог века. Засад је, због компликоване позиције кључних актера – израелских унутрашњих прилика, палестинских подела и околности да је Америка на прагу изборне године – незахвално прорицати којим ће смером кренути. Али ће зато један други, нама ближи проблем, по свему судећи бити решен по принципу расплитања Гордијевог чвора – пресецањем.

ПАКИСТАН ЈЕ ИЗБАЧЕН ИЗ КОМОНВЕЛТА, тог "клуба џентлмена" у којем су Велика Британија и њене бивше колоније, по други пут у последњих осам година (претходно је 1999. кажњен због војног пуча и поново примљен 2004, иако је пучиста још био на власти). Овога пута избацивање је казна за продужено ванредно стање, које је опет било пуч, али против Врховног суда.

Више од половине његових непослушних чланова, укључујући и председника, посмењивано је по кратком поступку, а суд у новом сазиву је прошле недеље прогласио да је избор Мушарафа на место председника у генералској униформи био легалан. То што није легитиман, друго је питање.

Пакистански лидер је тиме извео још један политички дриблинг, пошто је претходно свог главног спољног спонзора уверио да је незаменљив. Америка се пак вратила старој шеми из хладноратовске ере, по којој њен главни идеолошки принцип либералне демократије, кад је то политички сврсисходно, може да буде замењен и принципом "либералне аутократије". Разлика између онда и сад само је у томе што је пре оправдање за то била опасност да на власт, уместо омиљеног диктатора, дођу комунисти, а данас су њихову улогу преузели исламски екстремисти.

ЈОШ ЈЕДНА ХУМАНИТАРНА КАТАСТРОФА У АЗИЈИ оставила је свет прилично равнодушним. Можда зато што се догодила у земљи у којој је то честа појава. Тек, Бангладеш се углавном сам суочава са катастрофалним пустошењем које је оставио најновији ураган у Бенгалском заливу, који је однео бар десет хиљада живота и унесрећио најмање пет милиона људи. Несрећа је, додуше, мања од оне досад најкатастрофалније, када је 1970. у циклону нестало око 300.000 људи, или од удара из 1991. са билансом од 140.000 мртвих, али онима који су унесрећени данас то је мала утеха.

Обећана је, истина, међународна помоћ од близу 150 милиона долара, али питање је колико ће од тих пара стићи тамо где треба. Да ситуација буде гора, на власти је тамо прека влада, која је кормило преузела у јануару, после месеци политичког насиља, отказивања избора и завођења ванредног стања. Бангладеш, са својих 150 милиона душа, као да не може да побегне од судбине "сиротињске корпе", како га је својевремено описао Хенри Кисинџер.

САРКОЗИ ЈЕ ДОБИО РУНДУ у мечу са синдикатима транспортних радника који су претходних дана својим штрајком паралисали земљу, противећи се реформама које ће укинути неке од њихових давно стечених привилегија (неке још у 17. веку). Још релативно нови председник жели да "Француску поново учини конкурентном", али радници не хају много за далеку будућност, њих занима непосредна сутрашњица. Овога пута нису имали шанси за успех: реформе погађају само око пола милиона радника јавног транспортног сектора, парламентарце (који нису штрајковали) и балерине и балетане (који јесу). Они су досад имали право да у пуну пензију одлазе и 20 година пре других, што је државу, која има највишу стопу незапослености у еврозони, коштало девет милијарди долара годишње. Саркози је дакле победник – до следећег штрајка.