Коцкарски загрљај

Вашингтон, новембра – Радећи у некада моћној фирми "Нортел", један наш суграђанин, "београдски Американац" са дипломом електротехничког факултета у Београду зарадио је подоста њихових акција. Добијао их је годишње за награду потпуно бесплатно или у бесцење, далеко испод њихове тренутне вредности. Верујући да им се ништа лоше не може десити, спокојно их је "штековао" за старост од које није страховао. Да их је тада, када је фирма била на врхунцу, продао, само од њих би имао више милиона долара.

Када су почеле да падају, надао се да је то привремено и да ће се кривуља преокренути. Оне су се међутим вртоглаво стрмоглавиле док нису са 80 долара достигле минимум од неколико центи. Компанија је отишла на добош, а са њом и радне награде нашим суграђанима који су као врхунски стручњаци дошли у Америку у кризним временима деведесетих.

Није било тешко наћи други посао у другој моћној компанији, тако да за њега и њему сличне у Америци нема зиме. Примања су висока, али и финансијске обавезе огромне (школовање деце, здравствена заштита, отплата куће и аутомобила, издвајање у пензијски фонд састављен од акција које такође могу да расту и да пропадну) ради се од јутра до сутра…, шаље се старима у Београд…

Нису сви били лоше среће. Многи су добро проценили тренутак када су акције достигле максимум, па су их уновчили и за њих купили некретнине од којих сада могу мирно да живе, па да нешто остане и за унучиће. Овде је уобичајено да фирма сваке године понуди по повлашћеној цени да купиш одређен број акција или да неколико стотина добијеш и бесплатно, уместо награде у кешу. Ако си вешт и имаш снаге да се са њима, увече кад се вратиш са посла "играш на компјутеру" могуће је да се обогатиш. То се ређе дешава. Већина их је концентрисана да не остане без пребијене паре. Недељно амерички професионалци проводе бар две вечери до поноћи или до ситних сати сређујући своје финансијске прилике. Или за то унајмљују посебне стручњаке који дебело наплаћују своје услуге.

Пропаганда овде тврди да свако има слободу да себи одреди пензију за старост. У пракси то изгледа овако: Сваки запослени сам себи одређује у који акциони фонд шаље један део плате за пензију. Постоје високоризичне акције које могу да донесу и високи профит и губитак. На ту групу одлучује се млађарија на почетку своје радне каријере. Касније, ако паре преживе, све то уплаћују у неку сигурнију групу акција где је профит минималан, али и ризик од губитка мали. Све то изједа и оно мало слободног времена које је у Америци драгоцено и ретко као и сам новац. Многи и не воле да се баве својим финансијама малтене професионално, кад већ имају сасвим другу високу струку. Али схватају да је неопходно да се упуте и у ту материју, ако желе да преживе и профитирају од капитализма. А несрећни београдски Американац још сања своје милионе које је изгубио, само зато што је хтео да их сачува… Буди се у бунилу и трчи на посао.