Посаде подморница чувају традицију и без мора

На хрватском делу Јадрана НАТО је недавно одржао вежбу "Нобл Мидас" у којој је ангажовано и шест подморница, од којих три нуклеарне које нису ни улазиле у хрватске воде. Оне на класични погон у површинској вожњи дефиловале су приобаљем и тако упловиле у луке, а када су команданта једне од њих мештани питали зашто не демонстрирају подводну вожњу, као из топа је одговорио: "Нисмо луди да ронимо у овом плићаку!". Ову анегдоту је на Шестом интернационалном окупљању подморничара, одржаном недавно у Земуну у организацији београдског Удружења "Подморничар", испричао пензионисани адмирал Марјан Погачник, изазвавши смех присутних. Гост из Словеније је у периоду од 1980. до 1985. године био командант 88. флотиле подморница Југословенске ратне морнарице (ЈРМ) чије су посаде непрекидно рониле тамо где НАТО данас, из безбедносних разлога, не зарања. Необичном окупљању у Земуну присуствовао је и адмирал Фридрих Морети, Погачников претходник на функцији који је допутовао из Хрватске, као и гости из БиХ и Македоније.

Удружење "Подморничар" основано је пре неколико година на иницијативу бивших старешина Морнарице, чланова посада југословенских подморница, који желе да сачувају сећање на деценије током којих је Србија дала генерације подморничара. Занимљиво да је прво такво удружење на простору СФРЈ формирано баш у Србији. Прошле године такво удружење основано је у Словенији док су се подморничари Хрватске, која данас једина од бивших југословенских република има једну подморницу и то заосталу из времена ЈНА, имају извесних организационих проблема.

- Флотила подморница није нестала због распада државне заједнице СЦГ, већ је одлуком Врховног савета одбране укинута раније - 1. априла 2005. године, након 77 година постојања. Рат и распад СФРЈ били су погубни за судбину подморничарства на просторима бивше Југославије. Иако су све подморнице, осим једне која је остала у Хрватској, пребазиране у Боку Которску, неразумевање врха Ратне морнарице СРЈ и СЦГ и немогућност квалитетног одржавања довели су флотилу подморница у стање из кога није било излаза - каже пуковник у пензији Милан Комар, носилац златне подморничарске значке и председник Удружења "Подморничар".

Чувена 88. флотила подморница је у годинама уочи распада СФРЈ била на врхунцу снаге и респективна у међународним размерама, када је у њеном саставу било 11 подморница - пет класичних и шест "џепних" чије посаде су рониле и тамо где данас ни НАТО подморнице не роне.

- Ишло се дубоко у Отрант и ронило дуж граница територијалних вода јадранских држава. Осамдесетих година представници амбасада у Београду су се питали шта "југо подморнице" раде тако далеко од својих вода, а ми смо проверавали своје способности да останемо што дуже непримећени на тим позицијама и прикупљали корисне податке. Пловило се свим рутама Јадрана, укључујући и међуострвске комуникације, тешким подручјима и за пловидбу, а камоли роњење - објашњава Комар.

Типични задаци и вежбе били су - стићи у подводној вожњи из Сплита у Ријеку, или из Пуле у Боку Которску, преронити Јадран уздуж и попреко, искрцати поморске командосе у неком заливу и вратити се неприметно... У периоду од 1975. до 1985. године које Комар назива "златним добом" југословенских подморничара, сваки члан посаде је годишње остваривао 600, а виши официри и до 1.000 часова на мору.

- Подморнице нису ангажоване у ратним дејствима од 1991. до 1995. године, њихову употребу у свим државама наређује врховна команда, а каква је она била код нас тих година, није се ни могло замислити дејство. А било је прилика... Тако је једна подморница у децембру 1991. године пратила брод који је у луку Плоче довозио тенкове на палуби. Командант је имао слику на перископу, брод је био у домету торпеда, али није смео да га потопи без наређења Врховне команде. Током рата 1999. године подморнице су дане проводиле под водом скривајући се од авијације НАТО-а а ноћу су израњале на површину - каже Комар.

Највеће југословенске подморнице биле су 831 и 832 изграђене 1980. године, депласмана 1.000 тона, наоружане са 10 самонавођених торпеда или 20 морских мина. Посаду су сачињавали седам официра, 18 подофицира и два морнара на одслужењу војног рока (кувар и конобар). Највећа радна дубина роњења била је 270 метара, али су многи подморничари, попут саговорника "Политике", ронили и на дубинама већим од 300 метара.