Шта све може Шумадинац

Није скоро било сабора, ни скупа, на којем би се, на једном месту, окупило толико Шумадинаца као на недавно одржаном Сајму туризма у Београду. Један пече ракију, други свира трубу, трећи скија, четврти се вози запрегом, пети носи прасе на ражњу, шести се дичи добрим приносом кукуруза, седми у наручју носи опанак ... Поређао их Љубиша Шапић на полице свог штанда, па само што не проговоре.

Шумадинац са шајкачом је, каже Љубиша, симболтипичног Србина. Приказао га је, у виду скулптуре, на један шаљив и допадљив начин.

– Ови моји Шумадинци „затечени” су у уобичајеним ситуацијама које осликавају наш менталитет и навике, а понајвише како обављају старе занате који полако замиру. Ко нема деду на селу, више и нема где да их види. Зато и желим да их очувам бар на овај начин, да остану упамћени, закључује са дозом сете.

Дрво као право

Овај предузимљиви Чачанин на време се припремио за светске стандарде.

– Данас је тренд да сваки производ буде од еколошких материјала. Један мој пријатељ Италијан показао ми је како да од отпадног материјала који остаје при сечењу дрвета, рециклирањем добијем сировину од које ћу правити своје фигурице. Користим ситну пиљевину од ораха и храста у комбинацији са једним зимзеленим дрветом које, док је свеже млевено, у себи има смолу и служи као везивно средство. Та мешавина се пресује у коцке и суши у коморама. Тако се практично добија „право” дрвокоје у себи нема годове, а много је лакше за обраду. Потребан је само ситан алат, бушилице са малим, специфичним бургијама, пинцете, турпије за гравирање и слично. Занимљиво је да му није потребна никаква заштита. Тестирао сам тај материјал у дворишту да бих видео како се понаша на снегу, мразу, киши, сунцу, ветру и утврдио да се уопште не мења – истиче наш саговорник, откривајући само део процеса који, иначе, чува као тајну. 

Иако му то није струка, у овај посао Љубиша није „пао с неба”. По занимању је електро инжењер, али чим је завршио школовање, прво је отворио пицерију, а после тога је још неколико пута мењао занимање. Стицајем околности, живот га је пре двадесет година одвео у Италију. Тамо је почео озбиљно да се бави израдом сувенира.   

– Као војно лице, мој отац је био на служби у Сарајеву. Тамо сам се родио и дуго живео у том граду. Нисмо осетили сарајевску трагедију, јер смо отишли годину дана пре самог рата. У то време већ сам сарађивао с Поморским музејом у Венецији и за њих правио макете бродова. Кад се отац пензионисао, он и мајка су се вратили у породичну кућу у Чачку, а ја сам се са супругом и две ћерке настанио у једном приморском месту близу Риминија. Тамо имам стан и фирму у којој производим сувенире за италијанско тржиште али од потпуно другачијих материјала: стакла, шкољки, каменчића и свега што подсећа на морски амбијент, објашњава видно расположен.

И тамо, и овде

Добро му је ишло, прилично се навикао на тамошњи начин живота и можда би и заувек остао у Италији, да пре четири-пет година женски део његове породице није пожелео да се врати у Србију. Од тада је Љубиша шест месеци тамо, шест овде. Чим је дошао, сувенири су му постали главна тема за размишљање.

(/slika2)– Пошто ми немамо море, логично је да се треба у великој мери посветити сеоском туризму. Будући да сам пореклом из ових крајева, а и сада доста времена проводим у Чачку, менталитет Шумадинаца ми је врло близак. Отуд ми и идеја да почнем да радим ове фигуре – прича наш домаћин.

На плацу поред родитељске куће, Љубиша је саградио свој дом и радионицу. Већ је направио на хиљаде скулптура Шумадинаца, још мало, па ће их имати колико и цела Шумадија. Стално их „сељака” по Србији, а у Београду им је пронашао и стално место боравка. Излаже их на неколико локација, на аеродрому „Никола Тесла“, у Кнез Михаиловој улици, Калемегдану.

– На моје задовољство, ове фигурице веома привлаче пажњу. Посебно ме радује што се странцима допадају. Кад сам их прошле године изложио на Сабору трубача у Гучи, биле су просто разграбљене. Куповали су их Италијани, Французи, Немци... Да не говорим о нашим људима који живе у Аустралији, Канади и другде у свету, каже Љубиша, који не крије да живи од сувенира. Међутим, још увек више зарађује од италијанског програма, па се сада ломи „којем царству” да се приволи:

– Мислио сам да се коначно вратим у Србију, али економска криза ми је пореметила неке планове. Трудим да у Италији организујем производњу и продају искључиво на велико и да што мање времена проводим тамо, а што више овде, у Србији. Сва срећа да се католички и православни празници не поклапају, па стижем и тамо и овде. Шта ће бити касније, видећу.