Šta sve može Šumadinac

Nije skoro bilo sabora, ni skupa, na kojem bi se, na jednom mestu, okupilo toliko Šumadinaca kao na nedavno održanom Sajmu turizma u Beogradu. Jedan peče rakiju, drugi svira trubu, treći skija, četvrti se vozi zapregom, peti nosi prase na ražnju, šesti se diči dobrim prinosom kukuruza, sedmi u naručju nosi opanak ... Poređao ih Ljubiša Šapić na police svog štanda, pa samo što ne progovore.

Šumadinac sa šajkačom je, kaže Ljubiša, simboltipičnog Srbina. Prikazao ga je, u vidu skulpture, na jedan šaljiv i dopadljiv način.

– Ovi moji Šumadinci „zatečeni” su u uobičajenim situacijama koje oslikavaju naš mentalitet i navike, a ponajviše kako obavljaju stare zanate koji polako zamiru. Ko nema dedu na selu, više i nema gde da ih vidi. Zato i želim da ih očuvam bar na ovaj način, da ostanu upamćeni, zaključuje sa dozom sete.

Drvo kao pravo

Ovaj preduzimljivi Čačanin na vreme se pripremio za svetske standarde.

– Danas je trend da svaki proizvod bude od ekoloških materijala. Jedan moj prijatelj Italijan pokazao mi je kako da od otpadnog materijala koji ostaje pri sečenju drveta, recikliranjem dobijem sirovinu od koje ću praviti svoje figurice. Koristim sitnu piljevinu od oraha i hrasta u kombinaciji sa jednim zimzelenim drvetom koje, dok je sveže mleveno, u sebi ima smolu i služi kao vezivno sredstvo. Ta mešavina se presuje u kocke i suši u komorama. Tako se praktično dobija „pravo” drvokoje u sebi nema godove, a mnogo je lakše za obradu. Potreban je samo sitan alat, bušilice sa malim, specifičnim burgijama, pincete, turpije za graviranje i slično. Zanimljivo je da mu nije potrebna nikakva zaštita. Testirao sam taj materijal u dvorištu da bih video kako se ponaša na snegu, mrazu, kiši, suncu, vetru i utvrdio da se uopšte ne menja – ističe naš sagovornik, otkrivajući samo deo procesa koji, inače, čuva kao tajnu. 

Iako mu to nije struka, u ovaj posao Ljubiša nije „pao s neba”. Po zanimanju je elektro inženjer, ali čim je završio školovanje, prvo je otvorio piceriju, a posle toga je još nekoliko puta menjao zanimanje. Sticajem okolnosti, život ga je pre dvadeset godina odveo u Italiju. Tamo je počeo ozbiljno da se bavi izradom suvenira.   

– Kao vojno lice, moj otac je bio na službi u Sarajevu. Tamo sam se rodio i dugo živeo u tom gradu. Nismo osetili sarajevsku tragediju, jer smo otišli godinu dana pre samog rata. U to vreme već sam sarađivao s Pomorskim muzejom u Veneciji i za njih pravio makete brodova. Kad se otac penzionisao, on i majka su se vratili u porodičnu kuću u Čačku, a ja sam se sa suprugom i dve ćerke nastanio u jednom primorskom mestu blizu Riminija. Tamo imam stan i firmu u kojoj proizvodim suvenire za italijansko tržište ali od potpuno drugačijih materijala: stakla, školjki, kamenčića i svega što podseća na morski ambijent, objašnjava vidno raspoložen.

I tamo, i ovde

Dobro mu je išlo, prilično se navikao na tamošnji način života i možda bi i zauvek ostao u Italiji, da pre četiri-pet godina ženski deo njegove porodice nije poželeo da se vrati u Srbiju. Od tada je Ljubiša šest meseci tamo, šest ovde. Čim je došao, suveniri su mu postali glavna tema za razmišljanje.

(/slika2)– Pošto mi nemamo more, logično je da se treba u velikoj meri posvetiti seoskom turizmu. Budući da sam poreklom iz ovih krajeva, a i sada dosta vremena provodim u Čačku, mentalitet Šumadinaca mi je vrlo blizak. Otud mi i ideja da počnem da radim ove figure – priča naš domaćin.

Na placu pored roditeljske kuće, Ljubiša je sagradio svoj dom i radionicu. Već je napravio na hiljade skulptura Šumadinaca, još malo, pa će ih imati koliko i cela Šumadija. Stalno ih „seljaka” po Srbiji, a u Beogradu im je pronašao i stalno mesto boravka. Izlaže ih na nekoliko lokacija, na aerodromu „Nikola Tesla“, u Knez Mihailovoj ulici, Kalemegdanu.

– Na moje zadovoljstvo, ove figurice veoma privlače pažnju. Posebno me raduje što se strancima dopadaju. Kad sam ih prošle godine izložio na Saboru trubača u Guči, bile su prosto razgrabljene. Kupovali su ih Italijani, Francuzi, Nemci... Da ne govorim o našim ljudima koji žive u Australiji, Kanadi i drugde u svetu, kaže Ljubiša, koji ne krije da živi od suvenira. Međutim, još uvek više zarađuje od italijanskog programa, pa se sada lomi „kojem carstvu” da se privoli:

– Mislio sam da se konačno vratim u Srbiju, ali ekonomska kriza mi je poremetila neke planove. Trudim da u Italiji organizujem proizvodnju i prodaju isključivo na veliko i da što manje vremena provodim tamo, a što više ovde, u Srbiji. Sva sreća da se katolički i pravoslavni praznici ne poklapaju, pa stižem i tamo i ovde. Šta će biti kasnije, videću.